Kako ovih dana otputovati u inostranstvo?

Svaka čast svima koji su se usrećili sa rodbinom u inostranstvu ili svoje studije u stranoj zemlji duguju izvanrednim rezultatima... Najviše se divim svakome ko je spreman prekinuti svoj život i otići u daleke Sjedinjene Američke Države kako bi za četiri meseca nešto zaradio, a potom u jednomesečnom proputovanju potrošio kao i svaki drugi turista...

E sad, kad sam ispucala sve druge opcije, od kojih zapravo nisam stekla pravo ni na jednu, ostaje veoma mala šansa da se iko složi sa mnom. Uostalom, malo šta od ovoga će možda biti ostvarivo, ako ćemo stvarno u Zagreb po američku vizu... ali, ne bih o tome, još uvek sebi ne dajem za pravo komentarisati politička zbivanja...

Šta kažete na učešće u projektu „Dobrodošli u Nemačku“ Evropskog pokreta u Srbiji i ambasade Savezne Republike Nemačke, koji  besplatno vode 57 studenata u pet različitih pravaca, sa trajanjem od dve nedelje nezaboravnog provoda. Bukvalno bi preduslov glasio: „budi dobar dečko/devojčica, potrudi se u toku studija i živi u ovo nesrećno vreme u Srbiji...“

Bilo bi previše reći da se mladi u ovoj zemlji uprkos svemu snalaze kako znaju i umeju, koristeći znanja i sposobnosti da sebi obezbede što bolje uslove rada i života, posredstvom udruženja građana, omladinskih, sportskih ili kulturnih organizacija, učešćem u neprofitnom sektoru i mnogobrojnim kontaktima... Druga stvar, ja sam od inostranstva videla samo Mađarsku u dva navrata, oba puta na ekskurziji u srednjoj školi...

Svaki događaj je za nas, odigravan u granicama normale. Da li zbog toga što nismo naučeni na takve stvari, ili je šok imao duže delovanje nego što smo se nadali, ne znam. Znam da sam se osećala kao mrav, sitna i nebitna pred veličinom gradova kao što su Berlin, Hamburg, Štutgart, Minhen... Probali smo njihovo najbolje, krišom posmatrali najgore, tešeći se kako kod nas ipak nije sve tako crno i upijali svaku emociju koju je ova zemlja izazivala...

Najlepših dve nedelje cele godine...

Uskoro će biti godinu dana, imam na hiljade fotografija, prilično čestu komunikaciju saputnicima koje sam morala expresno upoznati, nenadano ih zavoleti i podeliti sa „relativnim strancima“ najdublju intimu... i uspomene... sad mogu jedino biti tužna... i ponosna na sebe što sam bila deo toga...

Poenta je – biti spreman na sve. Svaki izazov koji se postavi pred tebe, ne odbijaj, iskoristi kao sopstvenu prednost kada se sledeći put upoznaš sa nekim ili obavljaš razgovor od kog ti zavisi budućnost...

Nadam se da se sledećim textom neću toliko vraćati u prošlost...

Bon voyage!