Na početku kraja (ili kako završiti studije društvenih nauka)

Nije ovo klasičan način istresanja duše neznancima, potraga za utehom i puštanje signala u pomoć u prazan prostor kako bi se neko pronašao i „pružio ruku spasa“. Ne, nije potrebna pomoć, samo malo razumevanja i potvrde od strane drugih koji su naišli na iste ili slične probleme i imali približna iskustva, jer se ne može desiti mnogo stvari mladoj osobi u potrazi za prvim radnim mestom neposredno posle studija.

Ispala sam naivna misleći da je etika princip kojim se vodi veliki broj ljudi, a ne oni malobrojni koji su i pored toga nemoćni da bi postigli bilo šta. Po završetku studija, odlučila sam odmoriti nekoliko dana, a potom prionuti na potragu za istim, kao da me čeka negde iza ćoška, spakovan i ukrašen sjajnom, crvenom mašnom, kao poklon za odbranjen diplomski rad. Ništa od studija nije proteklo lako, ali o tome drugi put. Samo zelim naglasiti da je malo toga tipicnog i stereotipnog prodefilovalo kroz pet godina studija, mnogo odricanja i malo slobodnog vremena, koje bih mogla nadoknaditi refundacijom kroz finansijsku dobit na kraju svakog meseca, zeleci da napokon uzivam u svojoj mladosti.

Bilo kako bilo, posao se nije pojavio ni posle pola godine. Prvi razgovor za isti sam dozivela posle dva meseca, udaljen preko sto kilometara od mesta stalnog boravka, ali i to nije pomoglo. Od tri intervjua koliko sam za sada obavila, za jedan sam bila prekvalifikovana, za drugi nedovoljno, a trecu priliku sam sama odbila, buduci da sam uvidela kako za taj posao nije bila potrebna ni diploma srednje skole, a kamoli moj fakultet.

Zbog toga vec pola godine ne odmicem dalje od moje sobe, zabijena u cetiri zida, mastajuci o poslu kog sam dostojna i svakodnevno trazeci priliku da dokazem znanje koje sam stekla. Jedino sto mi u ovom trenutku preostaje je da bukvalno kucam svakom potencijalnom poslodavcu kod koga bi se mogla okusati kao „radna snaga“.

Eto tako, izgubljena i skoro razocarana u sopstvene uspehe, nastavak price ostavljam za sledeci put.