O svetom i svetovnom

"Nemam problem sa Bogom, imam problem sa njegovom zemaljskom administracijom"... misao koja mi se ovih dana posebno vrti po glavi. 

Nikada nisam imala poseban odnos sa crkvom, čak nisam ni osetila pritisak u porodici da razvijam stav strahopoštovanja i bogobojažljivosti. Manje mi je bilo verovatno da verujem u likove iz epske fantastike, nego u neko božanstvo koje uređuje sve naše svakodnevne potrebe. Imam problem sa crkvom, sa organizacijom i infrastrukturom, nemam pozitivno mišljenje. Pokojna baka je bila u šoku kada je saznala da se ne nameravam udati u crkvi, ići sa krunom na glavi tri kruga oko oltara... žao mi je, mlađa unuka ti je uslišila tu želju.

A onda sam htela pokloniti se žrtvama stradalim u Novosadskoj raciji 1942. godine. Planirala prići spomeniku i ostaviti cvet... nisam mogla...

Ovo je moje lično iskustvo, nema veze ni sa kim, niti sa bilo čim, a bilo je različitih stavova i viđenja istog događaja. Jeste, bila sam u pratnji povorke koju su predvodili funkcioneri i funkcionerke Novog Sada i AP Vojvodine. Zajedno smo ušli u gomilu i tu sam izgubila svaki osećaj dostojanstva i ravnopravnosti. Saterana u ćošak, bez pregleda, uvida u dešavanja, osećala sam se vrlo neprijatno. Neminovno je bilo napustiti komemoraciju koju je organizovao "protokol Eparhije bačke" pošto mi je bilo neprijatno osećati se kao komad mesa bez volje i razuma koji je usmeravan u pravcima kako je organizatorima odgovaralo. Pri tom, nisam nasilno zaustavljena u prilasku zvaničnom delu programa, na čemu sam posebno zahvalna.

Kraj komemoracije sam dočekala sa strane, sačekavši da svi prisutni odu, kako bih prišla i ostavila cvet namenjen sugrađanima i sugrađankama čije kosti nosi Dunav od 1942. godine.  

Hvala, ali ne hvala.