Povratak u zemlju čuda

Slatko gorak ukus po povratku na ovaj blog... analizirala tekstove iz 2007. - 2008. i 2009. godine. Sve se promenilo! Stavovi, situacija, život. Ne mogu napisati da sam pametnija, prosto - starija, zrelija i više znam šta želim.

Hm, ima li smisla pisati i praviti retrospektivu? Prosto zbog onih koji to do sada nisu imali prilike pročitati od mene ili mene same, da ne ostavim toliku rupu u vremenu. Radim, mnogo. Nakon upisanih master studija, počela sam da upoznajem potpuno novu sferu rada, stranu za osobu kao što sam tada bila i školu koju sam završila. Kontinuirano učila terminologiju, postupke i procedure, upoznavala principe rada jedne lokalne samouprave, pokušala dostići određeni nivo poznavanja materije. Studije su žrtvovane zbog toga, ali ne žalim. Ovo mi je egzistencija i kao takva, vredi svakog pročitanog reda teksta i neprospavane noći. I dalje imam istu zahvalnost za ukazano poverenje, radim kao da se i dalje nekome dokazujem, otvaram nove horizonte kreativnosti i pokušavam pomeriti granice kada su u pitanju ustaljeni obrasci ponašanja i delovanja administracije. Koliko je to uspešno, proceniće drugi.

Porodica se proširila. Najslađe stvorenje je postalo centar mog univerzuma, zbog čega sam neizmerno zahvalna mlađoj sestri koja mi je priuštila novu dimenziju ljubavi, za koju nisam znala da mogu osećati. Potom sam izgubila članice najuže porodice. Dve sahrane u nedelju dana. Malo je napisati da sam bila slomljena. Na početku ove Nove godine, sestra je napisala kako ne priznaje prošlu godinu, kako ona nije postojala. Otac se nije mogao vratiti kući, pošto sam sigurna da bi bio nesrećan, sestra je već tri godine gradila porodicu pre nego što nas je pogodila ovako tužna okolnost, a meni je to opet bio signal da se snađem sama, da pokušam biti samostalna i nezavisna... malo mi teže pada, ali š to se mora, nije teško“.

Sada, sa distance, mogu reći da sam dobro. Upravo tako, sama pravim sve izbore, odgovaram za postupke, planiram u jednini. Bilo bi idealno kada bih našla nekog ko bi sa mnom delio želje i pravio planove, ali o tome ne razmišljam, kad se desi... Radim, mnogo. Usudila sam se biti ambiciozna, praviti velike planove, realizovati ih korak po korak. Svaki dan saznam nešto novo, učim na sopstvenim greškama, gledam koliko god daleko mogu i trudim se biti optimistična. Po prirodi volonterka, zaljubljena u ideju u koju verujem, uz široki osmeh nameravam postići mnogo.

Da li će tako i biti... saznaćete!