Jedan sasvim uobičajen godišnji odmor... ili ipak ne?

Kao na kraju raspusta, kada učitelji(ce) i nastavnici/ce srpskog jezika i književnosti učenicama i učenicima daju za domaći zadatak da napišu „Kako sam proveo/la letnji (zimski) raspust?“, tako i ja analiziram, filtriram i sortiram utiske sa godišnjeg odmora. Dovoljno dosadno, a neobično, tipično i čudno u isto vreme.              Prvi vikend godišnjeg odmora je protekao radno. Mazohizam na štetu slobodnog vremena i odmora mi je jasan, jer stalno usavršavanje i edukacija osim napred pomenutog vremena, ne mogu da škode. Poznato i prijatno okruženje, savršeni uslovi za rad i dovoljno vremena za odmor/susrete sa dragim osobama, mogle su samo da budu sjajna uvertira u lude letnje avanture...

            Prvi put posle 11 godina otišla na more. Ne kažem da nisam letovala ranijih godina, ali su to bila jezera u Švajcarskoj, reke u Slovenijiili kupanje u našim rekama, rečicama, kanalima, jezerima... Ipak, morala sam odgovoriti gospođi za pultom na autobuskoj stanici, koja je prokomentarisala: „Samo šest dana na more?“, „Da, ali u odnosu na prethodnih deset godina, kad je bilo nula dana, ovo smatram napretkom...“

            Zaista je bilo tako, po definiciji odmora. Bez računara, telefona, paničnih poziva, stresa i nervoze. Nedelju dana nismo brinule ni o čemu, udovoljavale sebi želje za hranom i pićem, čitale lako štivo i razmišljale šta bi mogle istraživati sutradan.

Imale priliku da jedno popodne provedemo u istraživanju okolnih mesta, sa palube broda fotografisale okruženje, bez posebnog opterećenja o svemu što se dešava oko nas. Trajalo je prekratko...

            Ne bih ja bila ja, da ne napakujem sebi radne elemente u sred godišnjeg odmora i ne bavim se stvarima koje me iznerviraju, opterete i ponovo zamore, da postoji uvek dan manje u mom odmoru, koji bi mi poslužio da se opasuljim i naspavam, postignem uraditi sve zamišljeno. Četiri dana omladinskog kampa, već treću godinu na istom mestu, upoznajući nove osobe, pokušavajući sa njima razmeniti znanja, iskustva i veštine.

Onaj produžetak mladosti koji počinje da nedostaje, potpuno neformalno okruženje iz kog nastaju velika prijateljstva. Uz dozu opreza i fokusiranosti na pitanja organizacije, ipak ništa nije padalo preteško. Veliko uživanje, odmor za dušu i osmeh na licu. Vrlo sam emotivno ove godine doživela rastanak, jer je kao sušta suprotnost posle četvorodnevnog žamora, poslednji dan nastupila tišina, pre bih napisala muk. Toliko sam sentimentalno doživela, da nisam odmah smela čitati njihove utiske kojim su ocenili aktivnosti sa kampa, ne želeći previše da se rastužim. Ponosna na sebe i ceo tim u kom sam radila, zbog efikasnosti i profesionalnosti kojom smo izneli ovogodišnji letnji kamp.

            Posle svega, shvatila sam da nisam isplanirala posetu ocu, zbog čega samu sebe grdim da sam neodgovorna ćerka. Mlađa sestra i sestrić su proveli nedelju dana, što je uvertira u shvatanje letnjeg raspusta koje smo nekad provodile tamo. Dok ne počnem nešto intenzivnije sa jesenjim obavezama, nameravam provesti bar jedan vikend tamo, ponovo se skloniti sa betona i u hladu roditeljskog doma, odložiti svesno misao da je godišnji odmor završen, bar na još nekoliko dana...

Ne umem se odmarati...