O usponima i padovima

Tema dovoljno obimna i slojevita da se o njoj može pisati roman nedeljama, dovoljno teška i višesmislena za novu struju u filozofiji, a ne jedan tekst na blogu.

Ali se desilo, prelazna faza, te našla za shodno komentarisati. Kuvalo se već predugo u meni da nisam mogla zadržati više samo za sebe. Svesna toga da se neću setiti svega, počinjem insert iz svakodnevice... Pad u profesionalnom smislu: subjektivni osećaj „radim i previše, a niko to ne ceni, ne plaćaju me dovoljno, drugi preuzimaju zasluge, niko ne vidi i ne zna da sam to ja uradila, zasenjena većima oko sebe...“ Iako naivno shvaćeno, svoje uspehe merim rezultatima rada, a toga ima. Svaki poduhvat koji sam preuzela na sebe, urodio je plodom i imao merljiv rezultat kao proizvod zalaganja. Nije bilo lako naravno, nije se moglo stati kad se umorim, nije bilo šanse izbeći kad situacija postane teška. Na idejama i planovima se radilo svakodnevno, danonoćno, bez prestanka i odmora. Čim jedna ideja dobije svoj rezultat, druga se pokrene, a rode se bar još tri nove... Jednom savladana prepreka više to nije, pa sam uvek tražila nove, neistražene stvari. Nadam se da sam do sada bila uspešna, jer neki projekti žive i dalje, rastu i razvijaju se, dobijajući nove, lepše, bolje oblike, stalno se nadograđujući... nikad nisam rekla da je to samo moje, uvek sam mislila da sam deo tima koji je stvorio ove „monstrume“ od projekata i kampanja, ali značajno sam uticala u tome i to smatram svojim uspehom.

Pad nekada ne zavisi od nas. Priznajem kada zabrljam, kada napravim pogrešnu procenu, ne proučim dovoljno precizno i detaljno širi kontekst... Ali kada drugi utiču na to da se tvoj posao, oblasti interesovanja i uslovi za rad drastično izmene, toliko da nisi sigurna da li je kazna ili stimulans za rad, tada se ne smatram odgovornom za propuste. Dovoljno znatiželjna da u svakoj prilici pronađem izazov, učim sve novo što mi se ponudi, iako sam svesna toga da je svojevrsna kazna, „stavljanje na svoje mesto“ i sklanjanje u stranu iz središta dešavanja. Ubeđena u to da sam poslednje radno mesto u ove četiri godine savladala i prevazišla, naterala sam sebe da se radujem mogućnosti učenja umesto da tumačim kao kaznu...

Uspon je po meni nagrada za uloženi trud. Merilo napora i rezultat zalaganja. Sve to što sam radila, došlo je kao stimulans. Ili bar čvrsto verujem u to, da je novo zvanje, pozicija, titula, funkcija – nazvati po izboru, prepoznavanje kvaliteta i potencijala koje posedujem, pohvala za sve urađeno i nova odgovornost koja me obavezuje da podjednako kvalitetno radim na sebi i utičem na sredinu oko sebe... Može se smatrati prolaznom preprekom to što se radi sa ljudima, što u velikoj meri ono što radim bude tema razgovora, procenjivanja i suda drugih, koji (ne)objektivno raspravljaju o mojoj ličnosti i ambiciji kroz postupke. Ko kaže da ne veruje u „rekla kazala“ varijante, slagaće vas. Ali to hrani sujete, najčešće je jedini način da saznate nešto o osobi i izgradite predstavu. Znate ono – predrasude? I ako se priča o vama, možete reći to osobi od koje ste čuli i jedva nekako ublažiti štetu, ali je kasno, priča se širi poput kolutova koji nastaju kada ubacite kamenčić u vodu... Ostaju dve opcije: podleći pritisku, povući se u nameri da ne dozvolite veću štetu da se desi. Ili ostati dosledna sebi, biti svesna uspeha i rezultata koji su postignuti, ne dozvoliti da te neko ili nešto pokoleba, braniti se činjenicama i argumentima...

Obično sam takva, ne uplaše me niti zastraše komentari i zajedljive pričice o tome kakva sam. Ne moraju ni da mi pričaju, znam. Iza sebe imam svoje projekte, rezultate i postignute ciljeve, radim i dalje na sebi i ne prestajem da se usavršavam... Svesna da nikada neću biti uvek po meri svih koji se bave mojim život. Trudim se da moj život bude po mom ukusu, ne meri drugih...

“Ljudi nisu namerno zli, nego iz neznanja. Treba znati šta je dobro da bi dobro činili.”

Sokrat