Moja 2014. godina u događajima...

Upoznavanje, mart 

Ovih dana, prijateljice i prijatelji objavljuju rekapitulaciju godine na isteku po profilima na društvenim mrežama, slažu fotografije i statuse koji su obeležili 2014. godinu. Iako je lakše napraviti film koji automatski slaže naša sećanja u „virtuelnom“ životu koji vodimo, kao i kod svega ostalog, pomalo sam old fashion, pa više volim da se potrudim i prikupim uspomene, sećanja i događaje na jedno mesto dobrom starom metodom, „peške“...

Početak godine je obeležilo upoznavanje, navikavanje i prilagođavanje svemu što je doneo Lukin dolazak na svet. Usmerenost na to malo biće koje je unelo nemerljive količine radosti i sreće u naše živote, bilo je početak i kraj svakog dana u našoj tvrđavici. Kako smo rasli, postajali smo hrabriji i slobodniji, lakše podnosili neke problematične situacije, učili jedni druge tome koliko je strpljenja i energije potrebno da bi stvari tekle prirodnim tokom. O toj brizi, dojenju, ishrani i navikama sam pisala nekoliko puta.

Od marta do jula sam učestvovala u kampanji „Pravo za mame“ koju su organizovali Srbija u pokretu, Centar za mame i Udruženje „Roditelj“. Ne mogu dovoljno jako izraziti ponos, zadovoljstvo i zahvalnost na prilici za učešće u kampanji, mogućnosti da upoznam te žene i učestvujem u nečemu što će se završiti pozitivno, u šta čvrsto verujem. Sve aktivnosti oko ove kampanje su izazivale osmeh na lice, kao i osećaj da ima smisla truditi se, učestvovati iskreno bez ikakvih sredstava, sa ličnim zadovoljstvom kao jedinim ciljem i osećajem da si pomogla, iz solidarnosti sa drugim majkama.

"Piknik za mame", Gradska plaža Štrand, Novi Sad, april  

Maj su obeležile poplave koje su nam ponovo pokazale koliko je ljudskosti ostalo u nama. Sve vreme sam razmišljala o onima koji su ostali bez domova, u toku noći napustili sve svoje što su sticali tokom života i završili bezmalo na ulici. Razmišljala o bebama kojima su potrebni mleko, hrana, kozmetika, sredstva za ličnu higijenu, igračke i svakodnevica koja je grubo prekinuta. U nekoliko navrata smo kupovali, pakovali i predavali sve punktovima koji su prikupljali pomoć. Istovremeno, pratila sam i delila na društvenim mrežama sve informacije koje su mogle pomoći nekome da pronađe najbliže, da ustupi i pokloni komad nameštaja, ponudi svoju sobu ili stan onima kojima je u tom trenutku bilo najpotrebnije. Poražavajuće je što za neke ova agonija nije gotova, još uvek su bez domova, bez obećane pomoći, u prostorijama bez uslova, šatorima ili kolektivnom stanovanju. Gorak je osećaj što su svi drugi pomogli iz osećaja solidarnosti, a oni kojima je to posao, dužnost i obaveza nisu uradili sve što je trebalo...

Leto nam je počelo prilično rano, prvi put smo ove godine već krajem juna otišli na letovanje, isprobali kako izgleda putovati i biti tako daleko sa malim detetom, ali je iskustvo bilo dragoceno, pošto nam je pomoglo da se zbližimo, da odmorimo od svakodnevice, skupimo snagu za sve što nas očekuje u drugom delu prilično radnog leta i upišemo te trenutke sreće i odmora u spomenar uspomena.

Novo rukovodstvo Foruma žena LSV, jun  

Ovog leta sam izabrana za predsednicu Foruma žena Lige socijaldemokrata Vojvodine, spremna na izazove koji su me čekali, ali uverena da se uz pravi tim saradnica i prijateljica sve može postići. Zbog toga sam i zahvalna, jer su sve aktivnosti i kampanje koje smo do sada radile, zaista bile rezultat timskog rada, mnogo konsultacija, dugih telefonskih razgovora i kilometarskih prepiski u kojoj je svaka imala priliku da predloži novi detalj ili sitnicu koja može pomoći da budemo još bolje, efikasnije, kreativnije. Problema uvek ima, ali se trudimo da ih prevaziđemo. Nikada se svemu ne možemo posvetiti podjednako, ali sam se trudila da na što više polja budem uključena i angažovana. Posle prvih šest meseci, s obzirom na uslove u kojima radimo, moram priznati da sam zadovoljna, ne potpuno, ali dovoljno da priznam kako je Forum žena LSV ponovo vidljiv i radi stvari zbog kojih je osnovan. Istovremeno učim, jer se svakodnevno srećem sa stvarima koje vidim, čujem, doživljavam po prvi put. Uvek može bolje, nedostaje mi dvosmerne komunikacije i informacija o tome šta još može da se popravi, ali mislim da me to očekuje tek u narednom periodu.

"Digital Night" u klubu Reset, jul 2014. godine

Leto je obeležio „Digital Night“ događaj koji je ovih dana osvojio drugo mesto u kategoriji korporativnih događaja, po mišljenju Udruženja za tržišne komunikacije Srbije. Ali to je bilo posle, pre toga je bilo mnogo rada i truda, ulaganja i neprospavanih noći dok se nisu okupili svi koji su „nešto“ u domenu društvenih mreža i uživali u čarima kluba „Reset“ koji mi je lično vrlo drag. Samo biti u prilici da prisustvujem bila je velika stvar. Sigurna sam da „Digital Night“ čeka svetla budućnost...

Kamp "LALE", avgust 2014. 

Moj aktivizam tokom leta je nastavljen „jubilarnim“ kampom LALE koji organizuje UG „Liga društvene jednakosti“. Ovaj put sam pasivno učestvovala u realizaciji kampa, vodila predavanja i radionice kojima se obično bavim, bez većeg angažovanja u samoj organizaciji. Nekako, posle 4 godine i malog deteta, nije više tako lako... to nam nije smetalo da ta dva dana provedemo zajedno sa polaznicama i polaznicima kampa, gde mi je predstavljao najveću podršku.

Zajedno sa učenicama i učenicima škola, mi smo jesen počeli radno. Uživali dok smo mogli u lepom vremenu, svakodnevnim šetnjama i nežnostima koje smo razmenjivali... Uz sve to, u naredna tri meseca, svi smo proslavili rođendane, od najstarijeg, do najmlađeg, prvog. Koliko je samo dečije radosti bilo tog dana!

Prvi rođendan, novembar 

Pred kraj godine, počelo se sa sumiranjem utisaka i planovima za sledeću. Mnogo lepih stvari se desilo, mnogo prijatelja je dobilo najslađa pojačanja u kojima uživamo svakodnevno. Neke ljubavi su doživele svoj vrhunac. Puno osmeha, zagrljaja, nežnosti, sreće. Puno stvari zbog kojih mogu biti zahvalna i ponosna na sebe, svoju porodicu, prijatelje koje imam...

Inicijativa Foruma žena LSV, decembar 

Poslednjih mesec dana traje kampanja koju smo pokrenule, kao i lična borba da se ne pomirim sa tim da država dopušta da žene žrtve nasilja u porodici ne dobiju pravdu koju su zaslužile. Umesto da se bavimo prevencijom, lečimo posledice i čitamo crnu hroniku koja se puni poražavajućim podacima o ženama koje su stradale u porodičnom i partnerskom nasilju. Tražile smo osnivanje posebnih odeljenja u područnim policijskim upravama na teritoriji Vojvodine, koji bi se bavili isključivo prijavama nasilja u porodici. Vrlo svesna toga da je ovo samo borba protiv vetrenjača, ne odustajem od ideje da se zaštite sve žene koje se usude prijaviti nasilnika, kao i da uspomena na one koje su stradale ne izbledi.

Za sam kraj, sebi, svojim najbližima i svima sa čijim putem se moj ukrštao, poželeću pre svega strpljenja, jer nas strpljenje drži na svom putu, kako ne bi poklekli pred iskušenjima i izgoreli u željama koje nas privlače. Ljubavi i uživanja u „malim stvarima koje život znače“, jer stvarno, bez ljubavi nema ni nas. I zdravlja, jer samo zdravi možemo postići sve zamišljeno. Neka svako od nas nastavi taj put koji je sebi zacrtao, uz što manje problema i teškoća, to iskreno želim.

Sve najbolje u novoj Godini!

Zakomplikovana