Naša priča o dojenju

Zanimljivo je kako priroda uredi telo majke i pripremi je na dolazak novog života. Tada organizam šalje signale kao odgovor na iznenađenje i sve izazove koji ga čekaju.

Luka je rođen 8. novembra 2013. godine, sa 3500 gr porođajne težine i dužinom od 51 cm. Prvih 24 sata je u porodilištu dobijao vodu sa šećerom, ostatak vremena koje smo proveli u Betaniji, dobijao je dohranu. Pomalo nesnađena, nisam uspela za vreme boravka da počnem sa hranjenjem, iako su sestre dolazile na svaka tri sata, trudile se da pomognu i pokažu kako uspostaviti tu vezu sa bebom i početi hranjenje na najprirodniji način.

Mi smo se upoznavali, cela tri dana posle dolaska kući, pokušavali smo započeti to druženje koje traje i danas. U međuvremenu, adaptirano mleko je bila glavna hrana, koja bi umirila i nahranila bebu sakrivenu u smotuljku širokog povoja i garderobice. Četvrti dan je bio dovoljno snažan, povukao po prvi put samostalno i započeo svoju borbu.

Velika pomoć je bio priručnik „Trudnoća i beba – treba znati“ više medicinske sestre Slađane Crvenkov, kao i grupa „Moja podrška dojenju“ i web stranica Super beba koju uređuje vršnjačka savetnica za dojenje Tereza Kiš Miljković. Posebnu pomoć je pružio portal Bebac, koji je kao i prethodno pomenute žene, ponudio odgovore na pitanja koja su se motala po glavi, pomogavši mi tako da savladam strah od nepoznatog, sugerisao kako rešiti dileme koje su se javile i dao mi polet da ostanem odlučna u nameri da dojim svog sina.

Prvi mesec smo zbog fiziološke žutice nakon svakog hranjenja nudili po jednu mericu dohrane. Moram priznati, to je bila prilika da se tata i sin druže, pošto sam hranjenje iz flašice prepuštala suprugu. Postepeno, Luka je sam počeo da odbija adaptirano mleko, tako da smo od drugog meseca bili samo nas dvoje. Količina mleka je održavana izmlazanjem i pražnjenjem nakon svakog podoja, čak je postojala i neka rezerva u slučaju da ima potrebe za hranjenjem kada nisam tu, ili pravljenjem kašica na bazi majčinog mleka kad pređemo na dohranu.

Tu na početku je bila tek jedna prilika kada se začepio kanalić, koji je za posledicu imao malaksalost i groznicu praćenu talasima hladnog znoja. Ali ni to nije trajalo predugo, a Luka je pomogao da se neprijatnost početka mastitisa spreči.

Prvih pet sati čvrstog sna smo imali sa 4,5 meseca. Poslužilo je da se svi odmorimo i više snage posvetimo druženju dok smo budni. Prvu prespavanu noć smo imali sa šest meseci. Od tada Luka jede poslednji put oko 20 časova, zaspe oko 21 i probudi se oko 6. Uglavnom ne plače već se buni, raspriča i tako nas probudi. Sa osam meseci imamo dva čvrsta obroka u toku dana i sve ostalo vreme hranimo dojenjem.

Trenuci dojenja su naše malo blago, nežnost i blizina koju delimo. Osećaj da sam ga rodila i da mu dajem snagu hranjenjem, olakšavaju pomisao na odgovornost i obaveze koje imam prema njemu. Osmeh koji dobijem je neprocenjiva dragocenost, namenjena samo meni. Sad mi postaje sve teže kad pomislim da će uskoro ovih trenutaka biti sve manje, ali ne odustajem od pomisli da nastavim hraniti svoje dete dok on to traži...

Tekst je poslat na konkurs web portala Bebac.com "Moja priča o dojenju" u okviru Svetske nedelje podrške dojenju, koja traje od 1. do 7. avgusta 2014. godine.