Na današnji dan

Prošle godine, sa današnjim datumom, preko poruke sam saznala da će mi otac biti operisan u somborskoj bolnici. Saznala od sestre, ne od njega. Kad sam ga pozvala, nije negirao. 

Period pre toga, dve godine, je bio prilično mučan za nas, bolest mlađeg deteta, njegovo lečenje, izlečenje, oporavak. Moj tata je to vreme bio sam, pokušavao svoje probleme da reši samostalno, sve vreme se udaljavao od nas. Nije nestalo ljubavi, ali jeste komunikacije, jer nije rekao ni da ga muči, ni šta ga muči, ni koliko je to ozbiljno. Verovatno je očekivao da će guranjem pod tepih, svi problemi nestati. Ili da će se povući dostojanstveno na neko "groblje slonova" i prepustiti se kad za to dođe vreme. 

Od te informacije, iste nedelje sam otišla tri puta u Sombor, odnela mobilni telefon kako bih ga mogla čuti, pošto je prethodnih osam godina odbijao da se služi time. Posle otpusta, na sebe sam preuzela sve obaveze, poplaćala dugove, rešila administraciju i počela da brinem za njega i o njemu, uz podršku moje porodice. 

Nakon toga - nekoliko odlazaka u Urgentni centar kasnije, saznali smo da je potrebna još jedna operacija. Ponovo pregledi, zakazivanja, intervencije, nalazi, mišljenja i dijagnoze. Sa ožiljkom na srcu, negirao je infarkt. Pritisak se mora kontrolisati, prepisana terapija... U nedelju je primljen, angiografija je urađena u ponedeljak, u četvrtak je bio na programu za operaciju. Dve nedelje kasnije je izašao, usledili su novi izazovi u oporavku. 

Posle operacije na venama, primao je lek Fraxiparin, u jutarnjim i popodnevnim terminima, dok se nisu proredili. Patronažna služba je dolazila, ali smo inekcije sami nabavljali. Nakon toga, refundirali smo deo troškova od kupovine leka. 

Proveravali su gustinu krvi i dinamiku oporavka nakon operacije. Za svaki put kad je on odlazio na kontrolu, ja sam još najmanje jednom morala da odem kod izabranog lekara, po uput, nalog ili izveštaj. 

Prošle godine je napunio 65 godina, ostvario pravo na starosnu penziju pošto je prethodno primao porodičnu penziju. Svu dokumentaciju sam pronašla, spakovala i predala na Pisarnici Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Da starost bude bar malo dostojanstvenija. 

Godinu dana kasnije, tata vozi bicikl, dolazi i sprema "voćne užine" našim sinovima, priprema skandinavke za Luku i Viktora opominje da ne dira boginje. Nekoliko puta nedeljno imamo skuvanu supu, jer ima vremena i nema popunjen "raspored" - kako sam kaže. 

Mučan period je iza nas, tek nas čeka avantura, ali verujem da je sve moglo lakše da je samo rekao "Ana, treba mi pomoć" ili "ne osećam se dobro". Svakog jutra, kad ga nazovem i pitam kako je, rekao bi mi "Dobro sam". Zašto ne bih verovala svom ocu, jedinom preostalom roditelju? 

Zahvaljujući njemu, ja sam u dobroj meri sve ovo što jesam. Jer je on verovao u mene, ja sam postigla sve do sada. Ne znam zašto nije mogao verovati da zajedno možemo rešiti probleme koji su ga zarobili u mračnom kutku, nisu mu dali da diše i pokuša da ih prevaziđe. Nije bilo lako progutati ponos, priznati nemoć i tražiti podršku. Nije bilo lako pomiriti se sa tim da je šteta naneta i kada smo mi očekivali pomoć i podršku od njega, nije je bilo. Zbog toga smo sada postigli kompromis, da bez ikakve namere da ga oštetim, odluke donosim u njegovo ime i pomognem mu da uživa u vremenu sa svojim unucima... 

Okrenite taj broj telefona, pitajte svoje roditelje kako su, recite im da ih volite, ponudite pomoć. Toliko malo treba, a toliko puno znači! 

Porodica i prijatelji su neprocenjivo bogatstvo, ako delite sa njima lepe, jednako kao i ružne trenutke. U najtežim momentima, bilo je lako obratiti se onima koji vas iskreno vole i žele da pomognu. Hvala im na tome! 

"Dok se davimo u informacijama, sve vreme tragamo za mudrošću" - E.O. Wilson