Da li socijalna preduzeća mogu nadoknaditi gubitke tradicionalnog upravljanja?

Polje istraživanja socijalnog preduzetništva još uvek luta između ekonomije i sociologije. Nekoliko članaka ovog fenomena odaje priznanje sociologiji kao značajnom polju doprinosa istraživanju teme, definišući socijalna preduzeća upravo kao sociološki konstrukt. 

Socijalno preduzetništvo je postalo interesantno istraživačima u poslednjih 25 godina, mada jedinstvene definicije još uvek nema. U poslednjih nekoliko godina istraživanja socijalnog preduzetništva doživela su rast. Dokazano je da upravo mala preduzeća umnogome doprinose ekonomskom razvoju zemalja, što je inspirisalo istraživače zainteresovane za temu da provere koje to vrednosti ovaj tip preduzetništva prenosi ekonomiji i društvu zemalja u kojima su prisutni. 

Zbog toga se može zaključiti da je potreban multidisciplinarni pristup, budući da ova tema može biti interesantna oblastima kao što su ekonomija, političke nauke, menadžment i sociologija. Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, države su prepoznale potrebu da se nešto mora menjati u slabom upravljanju vladinih institucija. Sprovedene reforme planirane tako da zamene prethodno nedovoljno efikasne sisteme, koji su se zvali “novim javnim menadžmentom”. Mane su bile očigledne: nefleksibilnost, birokratska infrastruktura, monopol državnog vlasništva, centralizacija, neefikasnost i manjak poverenja. Rast socijalnog preduzetništva u poslednjim decenijama dvadesetog veka postao je primetan, kao odgovor na tradicionalni, birokratski model upravljanja (Hood, 1991).  Upravo zbog toga, po nekim autorima, nastaje model javnog upravljanja, koji zagovara korišćenje modela privatnog sektora i organizacionih ideja, kao i vrednosti da unaprede efikasnost i usluge orijentisane ka javnom sektoru. (Osborne D., Geabler T., 1992)

Društvo ima načine da odgovori na socijalne probleme koji su sve prisutniji. Zbog toga je veliki broj neprofitnih organizacija postavio set društvenih ciljeva i ciljeva zaštite životne sredine kao “zvezdu vodilju” u pravcu delovanja. Novi oblik preduzetništva – socijalno preduzetništvo postavio je ciljeve rešavanja problema u oblasti socijalne politike i zaštite životne sredine. Iako nema jedinstvene definicije, istraživači ove problematike slažu se da socijalno preduzetništvo ne sme biti zanemareno, budući da pruža doprinos većem broju disciplina, kao i onima koji se ovim oblikom preduzetništva bave. 

Prethodno se nametnulo nekoliko problema “novog javnog menadžmenta” i otvorio se prostor za razvoj socijalnih preduzeća: 

• Ignorisanje razlike između javnog i privatnog u smislu učešća države.

• Uska definicija efikasnosti, koja ne može uvek biti merena kvantitativno, već kvalitativno u sekundarnim rezultatima na sredinu (smanjenje zagađenja, angažovanje marginalizovanih društvenih grupa…).

Upravo su zbog toga najpreciznije definicije socijalnih preduzeća one koje ih vide kao “pojedince i organizacije uključene u preduzetničke aktivnosti sa ciljevima u interesu društva. Socijalno preduzetništvo kreira vrednosti, juri nove prilike, inovativno je i fleksibilno, deluje hrabro, akumulira resurse koji nisu predmet kontrole i predstavlja snažnu dozu odgovornosti”, kako navodi J. Gregory Dees koji se smatra i “ocem socijalnog preduzetništva”. (Dees, 1998)

Snažni društveni zaokreti koji nastaju kao proizvod delovanja socijalnih preduzeća i predstavljaju differentia specifica ovog pojma. Usmereni ka rešavanju društvenih problema, socijalni preduzetnici u svom radu koriste drugačije (inovativne) forme da doprinesu razvoju društva, kako u svojoj studiji navode Alvord, Braun i Lets (Alword, Brown & Letts, 2004).

Korist prisustva socijalnih preduzeća u teoriji jeste višestruka: osim zapošljavanja i procesa proizvodnje, učestvuju u regulaciji javne potrošnje; ova preduzeća služe kao model za rekonstrukciju ka “državi blagostanja” ako se ujedine sa javnim sektorom. Poseban plus predstavlja kreiranje i ulaganje društvenog kapitala. Ono što je specifičnost socijalnih preduzeća jesu fleksibilna struktura i principi rada sa jedne, dok je usmerenje na lokalnu zajednicu sa druge strane. (Ball, April 2012)

Zašto su uspešna socijalna preduzeća? 

Izostankom podrške od strane države ranijim oblicima novog javnog upravljanja, socijalna preduzeća uspevaju da reše probleme. Upravo je glavni cilj funkcionisanja izgradnja sistema društvenih vrednosti, retko postizanje maksimalnog profita. Socijalna preduzeća koriste brojne kriterijume koji se obrađuju u cilju uspešnost, te nisu samo brojevi važni. Tako se kao primeri mogu navesti vraćanje društvenoj zajednici i uticaj na neposredno okruženje, kao i izveštaj o održivosti koji pripremaju brojna preduzeća na kraju svake godine. Socijalna preduzeća rade na principima stvarnog tržišta i prate njegove potrebe. Ono što ih razlikuje od drugih kompanija koje su osnovane na drugačijim principima jeste to što slušaju signale tržišta i ispunjavaju one potrebe koje su manje profitabilne od tradicionalnih preduzetnika, suviše male ili suviše velike za vlade država. 

Socijalna preduzeća nisu predmet direktnog pritiska akcionara, te mogu pratiti svoju društvenu misiju ili misiju održivog razvoja bez ikakvih prepreka. Na putu ka ostvarivanju ciljeva, planiraju dugoročno, rade po principu pokušaja i greške, ali su njihovi napori cenjeni, a rast je spor i stabilan. Procenjuje se da pružaju indirektan doprinos privredi, kroz poboljšanje društvenog okruženja i povećanje produktivnosti radnika. (Bahmani, Galindo. & Mendez, 2010)

Kako Evropa vidi socijalno preduzetništvo? 

Dovoljno je pomenuti da postoje dva miliona socijalnih preduzeća u Evropi, da predstavljaju oko 10% svih kompanija na teritoriji Evropske unije. Više od 14 miliona ljudi, što znači da oko 6,5% zaposlenih na teritoriji EU radi za kompanije u oblasti socijalnog preduzetništva. Imaju različite pravne osnove i razne ciljeve: od ekonomije, do bankarstva, posredovanja u zapošljavanju i organizovanja različitih radionica za ekonomsko osamostaljivanje. 

Posledice globalizacije, tehnološkog napretka i ekonomskih kriza usmerile su pažnju Evrope na socijalnu ekonomiju, čiji je prevashodni cilj da ih ublaži. Čak i pored toga, situacija je različita od države do države, budući da postoje različiti zakonski okviri, finansijske mere podrške, ali nije usaglašena i usvojena opšteprihvaćena definicija socijalne ekonomije. 

Da li ima socijalnog preduzetništva u Srbiji? 

Kao što je napred pomenuto, pitanje zakonskog okvira predstavlja prvu prepreku razvoja socijalnog preduzetništva, budući da Zakon o socijalnom preduzetništvu još uvek nije usvojen, stoji kao prilogu u kategoriji “Ostalo” na internet adresi Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Program Javne rasprave o pomenutom zakonu organizovan je još krajem 2018. godine, bez transparentnih rezultata koje je rasprava donela. 

Dobra je vest da se osnivaju preduzeća koja rade po principima socijalne ekonomije, čekajući da postanu formalno-pravno moguća. Može se navesti primer sodare u Šajkašu, koja još uvek ne angažuje OSI, ali oni svakako dolaze i pomažu u proizvodnji. Nevladine organizacije koje rade po principima cirkularne ekonomije i održivog razvoja kreiraju svoje aktivnosti na izgradnji sistema vrednosti koji vraća zajednici. Takođe, društveno odgovorne kompanije koje među svojim zaposlenima angažuju osobe sa nekim oblikom invaliditeta ili posebnih potrebama (mimo Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom) mogu biti uračunate u “socijalno preduzetništvo”, budući da vraćaju zajednici svojim poslovanjem kroz angažovanje pripadnika marginalizovanih društvenih grupa. 

Perspektiva je blistava kada je tema socijalna ekonomija, pitanje je forme koja će joj dozvoliti dalje razvijanje. 

Tekst je objavljen na portalu Politički pregled, u sekciji "Autorski tekstovi", 11. decembra 2020. godine