Zašto mrzim decembar?!?!?!

... Iz prostog razloga što su bukvalino svi značajni datumi u mom životu smešteni baš u decembru!!!

Postavimo to na sledeći način...

Koliko ima paradoksa u situaciji po kojoj mlada osoba koja je negde na sredini puta između studentskih dana i ulaska u svet odraslih (čitaj – nezaposlena, i bez izgleda za zaposlenjem, a samim tim i stalnim mesečnim primanjima koji mogu pružiti malo sigurnosti) uspeva da stigne na dva dešavanja po danu, često čak ni u istom mestu.

Počnimo iz početka, odnosno sa prvim danima „omraženog“ meseca decembra...

1. decembar – obeležavanje dana obolelih od AIDSa. Dan sam provela prilično mirno, sećam se jedino kafe sa momkom i obilazak centra grada na kom je dnevni list „24 sata“ i organizacije koje se bave tom problematikom obeležavaju navedeni datum...

4. decembar - Prva stvar koja je imala značaj u emotivnom smislu bio je ponovljen susret sa saputicima studentskog proputovanja po gradovima Republike Nemačke. Iako smo se čuli, nisam imala nameru povesti priču oko ponovnog susreta, ali se ipak dogodio...

Duuuga vožnja brzim prugama Srbije, komentar na poslednju platu i otpremninu direktora Železnice, malo su prekratili naše dvosatne muke u prelasku osamdesetak kilometara... Kafa, sok, ručak i šetnja po prestonici su bili centralni trenuci u kojima smo razmenjivali iskustva i znanja usvojena tokom poslednjih godinu i po dana, koliko se nismo videli jedni sa drugima. Ponovo su kao uspomena ostale fotografije i nova obećanja o sledećem susretu...

5. decembar - Već sledeći dan sam slavila godišnjicu veze sa „izabranikom svoga srca“... Sreća, sudbina, nazovite to kako hoćete, nama je bilo hladno i veoma rano tog jutra pre šest godina za bilo šta drugo osim slatkih poljubaca i planova za blisku budućnost. Tog dana smo se sećali svega glupog i smešnog što nam je padalo na pamet, podelili neke zajedničke trenutke koji će ostati urezani u pamćenje. Znajući me kao samog sebe, momak je uredio pripremanje omiljene torte, pa smo je zdušno podelili. Odveo me na kafu u lokal koji već tradicionalno posećujemo na taj dan i zaključili priču u intimi naše sobe... Do sledeće godišnjice, ako ne budemo menjali značajan datum...

7. decembar - Dva dana posle toga, pažnju i vreme mi je oduzelo prisustvo na stranačkom sastanku Gradskog Odbora. Nije toliko jednostavno prisustvovati sastanku, sa obzirom na to da sam na periferiji grada i da moj dolazak i odlazak sa istog traže napor i vreme, uz svako sporadično zadržavanje sa poznanicima i potencijalnim saradnicima...

9. decembar – Dan borbe protiv korupcije

Počele su konsultacije na fakultetu povodom postdiplomskih, odnosno kako ih danas zovemo, master studija. Prvi domaći zadatak, obnavljanje radnih navika iz studentskih dana, koje sam skoro zaboravila, ali se brzo navikla... Cekanje predmetnog profesora je uzrokovalo moj izostanak na dogovorenom razgovoru za posao koji je pomeren na drugi dan...

10. decembar (Međunarodni dan ljudskih prava, 60 godina od usvajanja Deklaracije o ljudskim pravima)

Strepela sam od ovog dana, budući da mi je veoma značajan, ali moji višemesečni planovi su se odnosili na samo nekoliko sati razmaka... Pre svega sam imala obavezu prisustvovanja svečanoj Sednici u Skupštini grada, povodom Dana ljudskih prava, kojoj su prisustvovali šef misije OEBSa u Srbiji, predstavnik kancelarije UNHCRa, Državna sekretarka u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Pokrajinski ombudsman,  Pokrajinski sekretar za upravu, propise i nacionalne manjine... Tom prilikom je usvojena inicijativa za osnivanjem kancelarije Gradskog ombudsmana u Novom Sadu...

Usledio je obilazak Sajma zapošljavanja na Spensu koji je u odnosu na sve druge, najgore organizovan i sa najmanjom ponudom poslova kojoj sam prisustvovala. Više prijava sam ostavila za oca, nego za samu sebe, pa sam u startu razočarana danom, nastavila sa obavezama. U podne sam učestvovala u obeležavanju navedenog datuma akcijom Omladinske grupe jedne nevladine organizacijekoja i nije bila najbolje pripremljena, ali uz dobru postavu i simultanu koordinaciju, mogla bi se i definisati kao uspešna (koliko je mogla). Ipak, veću pažnju je privukla neartikulisana masa navijača fudbalskih klubova Vojvodina i Partizan, koja su pod izgovorom poštovanja svojih klubova, još jednom vandalizovala javnu površinu u Novom Sadu i naišla na otpor policije sa kojom se i sukobila. Desetak osoba je taj dan privedeno, a mi smo stojali svega nekoliko stotina metara odatle...

Dva sata kasnije istog dana, moje vreme je bilo posvećeno novoj akciji sa istim ciljem. Malo jače medijski propraćeno, uz veću publiku (masu su pre svega privukli bedževi koje smo napravili) i konačno gotovo...

11. decembar – samo prisustvo sastanku sa podmlatkom političke stranke čije ideje podržavam... ipak, prepodne mi je propalo, budući da sam ostavila dva sata čekajući da se pojavi moj „budući poslodavac“ ... dva sata... popile kafu... opet čekale... sestra je otišla na fakultet, a ja kući... do sledeće prilike...

12. decembar – zvaničan poziv i zvanično odazivanje na večeru kod mlađe sestre koja se odselila u potrazi za sopstvenom budućnošću sa svojim verenikom. Vodila sam sestru od strica, pa smo nas tri vreme iskoristile za nova saznanja, pravljenje planova i ispunjavanje dogovorenih obaveza. Prevoz kući oko ponoci i planovi za naredni dan...

13. decembar – prvi dan Kongresa, najvišeg izbornog tela političke stranke. Ceo dan na iglama, ali bez većih obaveza. Dan sam iskoristila za „privatne stvari“, sve što nisam stizala unazad danima, i što ne bih uspela tog vikenda... Uveče smo se našli pre svega da popunimo praznine u paketima koje su dobijali delegati na Kongresu, a onda smo se iz stranke preselili u Srpsko Narodno Pozorište, kako bi postavili i uredili štandove na kojima će se predstavnici gradskih, mesnih i opštinskih odbora predstaviti... Uspela sam pred kraj da pobegnem i nadjem se sa momkom koji je zajedno sa svojim društvom bio u gradu. Proveli smo svega dva sata zajedno, da bih se ponovo rastali kako bih se mogla što bolje pripremiti za sutrašnji dan, koji je zahtevao celodnevni angažman.

14. decembar - Bez duže priče... zvanično je dan trajao od 9 do 18h, ali smo ostatak vremena proveli u prostorijama stranke, družeći se neformalno. Izglasali smo šta je trebalo, usvojili sve potrebno i pozdravili se do sledećeg susreta...

15. decembar – Zakazana je druga tura konsultacija iz predmeta koji sam prilikom upisa studija isticala kao prioritet, ali u se karte složile drugačije nego što sam planirala, zbog čega mi je izuzetno krivo. Radeći na dva rada istovremeno, izgubiću na kvalitetu koji sam mogla postići radeći jedan po jedan, a ovako se bavim sa dve teme uporedo, svaka interesantna sama po sebi. Metodologija istraživanja u društvenim naukama mi je privlačna od treće godine studija, pa mi se učinilo kao prirodni nastavak na masteru. Tako sam i dobila temu koja bi se mogla protumačiti kao teorijski okvir za dalji rad na metodologiji, tehnikama i instrumentima u istraživanjima.

... U narednim danima sam dobila domaći zadatak formulisanja teksta flajera koji je bio neophodan u narednih nekoliko dana za potrebe stranke. Usledilo je stopiranje svih drugih aktivnosti, čitanje literature i istraživanje za dostizanje visine zadataka.

16. decembar - Skoro ceo dan je protekao u obavljanju pregleda, skupljanju dokumentacije i rezultata iz specijalistickih ordinacija dok lekar opšte prakse nije dao konačnu ocenu. Šalter na kom sam uplatila pregled i dobila papir na kom su naknadno upisivani rezultati. Prvo sam dala uzorak krvi i urina, snimila pluća i srce, vratila se na četvrti sprat medicine rada, obavila pregled kod psihologa, sišla na treći sprat kod neuropsihijatra, vratila se kod lekara opšte prakse i za par sati obavila pun krug, pošto sam tada imala rezultate sa svih pregleda u rukama... Zaključci su krajnje pozitivni i stavili su tačku na veliki poduhvat...

18. decembar – bila sam pozvana na odbranu diplomskog rada koleginice sa kojom sam studirala, ali je složenost zadatka koji mi je prepušten bio i više nego dovoljno opravdanje da izostanem. Ipak, dolazak momka je nosio sa sobom određene dužnosti i obaveze pre samog susreta. To veče smo dogovorili gledanje projekcije ratno-huskačkih Dnevnika RTS-a iz perioda od 1990. – 1993. – 1997. godine. Projekciju smo gledali uz kokice i vodu punih sat vremena, slatko smo se ismejali sramoti sopstvenog naroda i tadašnjeg vladajućeg režima...

Uz sve to, preskocila sam prisustvo na rođendanu u Inđiji, budući da sam i momka dovela u Novi Sad...

19. decembar – organizovanje malo svečanijeg rucka i ispijanje vina sa mlađom sestrom, momkom i najboljim prijateljima iz srednje škole. Moja porodica nikada nije imala obicaj obeležavanja krsne slave na granici sa neukusom, uvek je to bio rucak i jedan – dva kolaca, eventualno torta. U skladu sa svojim radnim obavezama, dugogodišnji prijatelji su stigli tek u poslepodnevnim časovima, pa smo ispijali kafu i piće do večeri, potom se rastali - svako na svoju stranu. Jos sam malo uzivala u drustvu momka da bih vec sutradan i njega otpratila na trening...

21. decembar – Uspela sam se malo odmoriti od svega i pripremiti za proslavu rođendana koja je zahtevala našu potpunu spremnost...

Posle par pića i hrane, slatke i slane, strepeli smo za sopstvenu snagu i spremnost u obavezama koje su sledile, pa smo se oko ponoći spremili i otišli kući sa rođendana...

22. decembar – Izašla iz stana, otisla na info seminar o osnivanju Kancelarije za mlade, održanoj u Press Sali Izvršnog Veća, da bi posle sa jednim „saradnikom“ prešla preko puta u Skupštinu grada i preneli Predsedniku ove institucije o svemu sto smo saznali... Popodnevnih par sati je prošlo u centru grada, gde smo podelili letke koje sam nekoliko dana pre pripremila u te svrhe. Posle trčanja kući na ručak, usledio je povratak u centar grada i prisustvo na javnoj raspravi, koja se održala u Gradskoj biblioteci, povodom izmeštanja spomenika jednom od učesnika u istoriji naroda.

23. decembar – Dan sam počela u strepnji od razgovora za posao, isti onaj na koji sam čekala prošle nedelje dva sata potencijalnog poslodavca, pa sam prepodnevne sate posvetila istom. Ovaj put sam takođe čekala sat vremena, opet neuspešno. Gazdarica je svih sat vremena presedela u svom stanu, neudostojeći se da se pojavi na razgovoru čiji je termin sama zakazala. Jasno mi je da sam nezaposlena i u potrazi, da mi treba angažman i mesečno primanje, ali nisam toliko očajna da uporno dolazim i neuspešno čekam svaki put po nekoliko sati da bi me „potencijalni poslodavac“ izigrao...

Vratila sam se kući, uz manje skretanje do opštinske kancelarije kako bi overila fotokopije prethodno obavljenog lekarskog uverenja, jedinog preostalog dokumenta u mojoj „nepotpunoj dokumentaciji“ prilikom konkurisanja na radna mesta koja su to tražila.

U centar sam stigla nešto malo pre sastanka GrO, ali ni toliko nisam bila slobodna, jer su me već angažovali za pakovanje novogodišnjih paketića...

Po završetku sastanka, imali smo manji novogodišnji koktel, kom smo prisustvovali u suženom sastavu. Prvo piće je skliznulo niz grlo kao podmazano, ali iz straha da neće proizvesti negativne posledice, propraćeno je sa nekoliko sendviča... Veče je proteklo u druženju sa omladincima, ali nije potrajalo dugo, zbog daljih obaveza...

24. decembar - Tako sam i današnji dan provela većim delom van svog stana. Ustala, otišla do grada na neko vreme, otišla na fakultet (čisto da mu ne zaboravim lokaciju), uzela knjigu za čitanje preko „raspusta“ i vratila se svojim poslom u centar grada. Uz sve to, uspela sam obići mlađu sestru na poslu, odneti kaput koji je prethodno zaboravila i proslediti prijavu za novi posao kome se nada.

Ostatak dana sam provela bukvalno zacrtana na istom mestu, bez ikakve podrške standardne postave poznanika i saradnika na koje sam navikla. Svi su me razočarali, zbog čega sam sebi obećala rezervu prema svima u budućim aktivnostima. Ako se entuzijazam i poštovanje ideja meri aktivnošću, ja sam danas ispala najveci poštovalac politike, ali istovremeno i najveća budala, koja se usudila provesti ceo dan na jednom mestu.

I sutra me očekuje isto, iz prostog razloga što sam sebi rekla da ću proveriti njihova opravdanja, ali ću sigurno ubuduće i sama selektivno birati dešavanja i događaje kojima ću prisustvovati. Ispadam lakoverna pored završenog fakulteta, i nasamarena od daleko mlađih i manje sposobnih...

Planovi su da još pošaljem par rođendanskih čestitki do kraja meseca i završim pripreme za Novogodišnju noć, koju nameravam provesti sa meni omiljenom osobom... Malo sam umorna od obaveza, dužnosti i događaja, pa stoga želim što mirnije provesti poslednju noć u Staroj Godini i ući u Novu sa većom količinom energije i entuzijazma (ova me je zaista umorila, da budem iskrena)...

Da stvar bude gora, jos više mi smeta to što sve što se nije moglo obavititi ili je jednom čoveku bilo previše, a nije hteo prepustiti nikome drugom, odlaže se za posle Nove Godine. Sve ovo me nateralo da strepim i od januara, ali o tome drugom prilikom.

Za sada, svim ljudima dobre volje želim sve najbolje u Novoj Godini...

Izgubljena u zemlji čuda,

Pozdavlja Vas Alissa