Seminarska mafija

Sramota me i napisati koliko sam dugo u nevladinom sektoru, putujem po seminarima, treninzima, školama i kampovima od 2005. godine. Kao i ja, moje edukacije su sazrevale, dobijale veći značaj, veću kilometražu, duže trajanje, više kofera. Ako me neko pita, iskreno – najviše volim vikend seminare, jer tako ne ispadnem previše iz svakodnevice, a nije previše da postane dosadno.

Važna je stvar pitanje prevoza, jer je sopstveni prevoz velika prednost i komfor koji nemam, pošto obično idem autobusom, vozom, javnim prevozom. Čak i za duže relacije se pre odlučim za autobus, nego recimo avion. Provesti put u prijatnom društvu je prednost sama za sebe, a dobiješ priliku da upoznaš nove sredine, kroz prozor u putu. Kada bih poslušala savet mog oca pred svako putovanje ili kamp na koji sam otišla, verovatno se nikad ne bih razbolela ili razočarala u sebe rečenicom „kako se nisam setila da spakujem?“. U zavisnosti od situacije i mesta na koje putuješ, ali i uslova u kojima ćeš provesti svoje putovanje i boravak, sadržaj putne torbe se drastično menja.

Pakujem peškir(e), kao i veš. Nezaobilazno. Od garderobe pakujem kombinacije za suvo i kišno vreme, za „ogrnuti nešto preko leđa kad zahladi uveče“ (tatin savet) i za raskomotiti se, ako naglo otopli. Slojevita garderoba i obuća za više prilika. Inače ne nosim štiklu, pa je ne pakujem ni na putovanja. Osim ako nije najavljen neki svečani koktel (češće u situacijama službenog putovanja na koje idem otprilike jednom do dva puta godišnje), ali čak i tada je to uglavnom salonska obuća, a ne vrtoglave potpetice. Šminka i kozmetika su nezaobilazne, ali nisu neophodne. Od šminke nosim minimalno, samo da izgledam „pristojno“. Pokoji komad nakita da začini odevne kombinacije. Većina hotela u kojima odsedam ima sve u ponudi, nosim čisto ako ustreba. Imam veliku prednost jer nemam (jako) osetljivu kožu i kosu, pa podnosim promene praška, šampona, kreme, jastuka, posteljine... ne reagujem... Postala navučena na tehnologiju, pa poslednjih nekoliko godina vučem računar za sobom, a onda i razne kablove, kabliće, punjače i druge elemente potrebne za moje svakodnevno funkcionisanje.

E sad o nepotrebnom... nije nepotrebno, ali ugrožava komfor i opuštenost koju osećam kad treba da putujem. Mnogo pre 2005. godine, počela sam sa rancem na leđima da prelazim kilometre. Uvek imam spreman drugi neseser sa ličnom higijenom, pošto sam se svakog petka selila u mesto u Sremu, pa se nedeljom uveče vraćala. To je d(r)uga priča. Navika je ostala.

Poslednje tri godine imam cimerku na većini seminara i edukacija koje sam prošla. Što kao učesnica, što kao predavačica, organizatorka, trenerica... ona nosi sve što ja nemam. Moja prijateljica – cimerka u poslednjih x godina nosi fen i četku za feniranje. Pere šiške svako jutro, pa mora da ih isfenira. U torbi obično ima kuvalo, dve šoljice, krpu, kesicu kafe i plastičnu kašikicu. Ponekad napravimo dogovor pa naizmenično nosimo vino. Onda iz te iste torbe izvadi flašu finog portugalskog stonog, pa hladimo na terasi, prozoru ili u frižideru (u zavisnosti od situacije). Onda priredimo „ženske/devojačke večeri“, feniramo se međusobno, radimo manikir (nezaobilazni crveni lak u njenom, a crni u mom neseseru). Moja je obaveza nositi grickalice i slatkiše za podizanje raspoloženja u pauzama između napornih sesija na treninzima. Ništa od toga nije suvišno, sve se iskoristi, samo me zabavlja pomisao koliko se predano pakujemo i od svakog putovanja priređujemo ugođaj, kako bi se što bolje osećale i naporne edukacije preživele sa što više lepih uspomena... Jesam pomenula da moja prijateljica ima i fotoaparat uz sebe? Mali je i slab, ali čuva naše najbolje dane...kada budete gledali fotografije, možete videti naše zajedničke, lepe, nasmejane slike...

Jedva čekam sledeću priliku za putovanje! 

Tekst objavljen: 21.02.2012. godine