Dan drugi - u zemlji čokolade i piva

Prvi radni dan studijske posete, imperativ je uneti dovoljno energije kroz hranu za doručak. Šoljica kafe i redom, carpaccio od lososa i sirevi, niti sam razumela niti sam shvatila koji su, mladi, slani, ukusni...

Upoznavanje sa gradom nastavljeno vožnjom metroom, a potom i šetnjom među zgradama koje su dovoljno slične da ih pomešaš ako ne znaš kuda ideš, a opet svaka sebi svojstvena da pamtiš finese u projektovanju i gradnji. Negde na putu, zastajala sam i pokušavala zapamtiti imena ulica. Kada to nisam uspela, fotografisala sam. Ipak, prošli smo tuda dovoljno puta da zapamtim bar putanju, ako već nisam uspela natpise...

Počeli smo prilično rano i radili intenzivno, tako da je vreme proticalo, hteli mi to ili ne. Za održavanje energije, tu je bila kafa, puno kafe...

Ručak kao i dan, radni, sendviči sa nogu i malo salate, taman da suvi ručak klizi niz grlo. Začinjeno kolačićima punjenim voćem, bilo je dovoljno da izdržimo ostatak intenzivnog tempa koji su nam organizatori pripremili.

Za sebe mogu da tvrdim, više je primera bilo kada sam shvatila koliko ne mogu bez računara i telefona. Dijagnoza: zavisnica od interneta. Ali je zabrinjavajuće ući u prostoriju i prvo pitanje je „koja je šifra za wifi?“, tada znaš koliko smo svi pomalo zastranili... verujem, potrebno zbog posla, ali vidite – nismo ništa radili na internetu...

Sastanak za sastankom, trošili smo vreme namenjeno međusobnom upoznavanju i učenju o svemu što nismo znali, a nismo smeli pitati. Počela razmišljati o ulaganju i trudu, pravila paralelu... Pitam se šta bi naši poslanici radili da su u situaciji MEP – putovanje po celoj Evropi, u odnosu na Srbiju i uslove rada?

Samo mrvicu vremena posvetila izgledu učesnika i učesnica studijske posete. Teget boja se vratila na velika vrata, casual/sport oblačenje među ženama. Opušteno, a istovremeno vrlo formalno (sako).

Nepovezano, ali prisutno, pokušavam zapamtiti što više, kako bi uspomena ostala živa, što duže. Svaki detalj primetim, bez namere da o tome mislim bilo kako drugačije nego što jeste.

I moja fascinacija upravljanja i uklanjanja otpadom. Smeće je stojalo na sve strane, uredno spakovano na ulici, uz uličnu rasvetu. U belim i plavim kesama, uz kartonsku ambalažu poslaganu i naslonjenu pored. Svako veče njihova komunalna služba nosi otpatke, sortirane po grupama za reciklažni otpad i ono što se odlaže... 

Večeru smo obavili u simpatičnom lokalu „Ma folle de seur“, a meni se vidi odmah ispod (predjelo, glavno jelo i dessert). Pili smo kis y blanc, belo aromatizovano vino... blago, sladunjavo, ukusno...

          

Kao i prethodno veče, odmah posle večere, produžila sam u hotel, iscrpljena radnim delom dana, umorna od šetnje i snalaženja po gradu, željna mira i tišine i sna, koji je tako lako dolazio na oči. Bilo je fantastično videti kako dnevne svetlosti ima još oko 22h, zbog čega sam morala navlačiti zavese kako bi dobila željenju količinu tame. Sunce me uredno budilo davno pre vremena za ustajanje, ali je osećaj odmornosti i naspavanosti ispunjavao, što više nije bio problem...