O gradu...

Novi Sad je meni glavni grad. Ne treba nijedan pravni akt to da reguliše ili regulisano poništi, proglasi protivustavnim, whatever. Novi Sad je grad u kom sam rođena, odrasla, živela najveći deo vremena, čak i tada kad sam odlazila, uvek se vraćala, radim... 

Za mene je Novi Sad uvek bio najlepši, najveći, najbolji. Sa profesionalnom deformacijom primećivanja promena u Gradu i funkcionisanja lokalne samouprave, uspevala sam pratiti kako moj rodni grad raste i diše. A onda je podlegao uticajima masovnosti i negativne strane svega što nosi prenaseljenost, masovnost stanovništva i političkih trendova na nacionalnom nivou.         

Jedan potomak simbola Dunavskog parka, para labudova Ise i Bise, ubijenje svom staništu, jezeru parka.

Čak i da se ne govori o vrsti povrede i načinu na koji je labudić posle nekoliko dana uginuo, moje pitanje je „Zašto“ bi to neko uradio?! Koji je profil osobe koja granom, kamenom, bilo kakvim tvrdim predmetom cilja i gađa živo biće koje je simbol i služi kao ukras, lepa stvar pred očima prolaznika i prolaznica. Osuda sugrađana i sugrađanki je za pohvalu, ali je zabrinjavajuć izostanak prisutnih u Dunavskom parku u trenutku kada se ovo desilo.

Iskreno verujući da Novi Sad krase odlike multikulturalizma, suživota i zajedničkog predstavljanja u najboljem svetlu, ostala šokirana i razočarana postupkom zaposlenih u multinacionalnoj kompaniji koja niz godina posluje u mom rodnom gradu.

Romima zabranjen ulaz u novosadski "Mekdonalds"

Čitanjem vesti, shvatila da subjektivni osećaj prevladava kada su emocije u pitanju, da jedan požrtvovani čin sugrađanke nije bio dovoljan da uveri čuvara u restoranu u nameri da pusti troje romske dece da nešto pojedu. Da li je zaista pripadnost nekoj nacionalnoj zajednici preduslov za postupanje prema osobi?! Hej, zar ćemo zaista tako postupati jedni prema drugima?! Ja osobama romske nacionalnosti ustupam mesto u autobusu, mesto u redu ispred mene, kada za to ima potrebe. I oni su stari, mladi, zdravi, bolesni, imaju potrebe, posao, želje... Mi ih pravimo građanima i građankama drugog reda, neracionalnim postupcima u svakodnevnom životu.

Ipak, čini mi se kako ćemo svi postati manje vredni stanovnici i stanovnice Srbije, nakon odluke Ustavnog suda o neustavnosti Statuta AP Vojvodine. Na osnovu inicijative grupe poslanika iz 2009. godine, na isti dan kada je formirana pokrajinska izvršna vlast, Ustavni sud je doneo odluku kako Novi Sad ne može biti glavni grad Vojvodine, već njen glavni, administrativni centar. Vojvodina nema pravo otvarati predstavništvo u Briselu (iako gradovi kao što su Kragujevac i Niš mogu); „Srem, Banat i Bačka, tri srca junačka“ je fraza koju više nećemo ponavljati, jer po mišljenju Ustavnog suda, ove geografske oblasti ne mogu da čine jedinice lokalnih samouprava. Ono što u najvećoj meri ugrožava nivo dostignutih ljudskih prava je zabranjena upotreba šest jezika nacionalnih zajednica koji su u službenoj upotrebi u Vojvodini. Sudije Ustavnog suda kao da su zaboravile da je u Vojvodini prisutno preko 20 nacionalnih zajednica, da je Skupština AP Vojvodine najmnogojezičnija skupština, posle Parlamenta Evropske unije, prema kojoj stremimo...

Ne umem odvojiti emociju od reakcije na ovakve vesti i postupke, mogu jedino pokušati da svoje najbliže okruženje napravim što više ljudskim i tolerantnim kako bi nastavili da živimo upućeni jedni za druge. A jedno je sigurno: Novi Sad meni ostaje glavni grad!