Televizija u službi obrazovanja

Pripremam se da čuvam sestrića od dvadeset meseci ovog vikenda. Spontano, krenula da gledam inserte iz dečijih crtanih filmova sa muzičkim numerama, kako bih napravila playlistu koja će ga zabavljati i držati pažnju neko vreme... sve ono što sam gledala dok sam bila dete.

Čini mi se da toga više nema, ili su previše nasilni sadržaji koji se prikazuju u njima, ili su preambiciozni za shvatanje, poruke koje nose nisu prilagođene baš svim uzrastima.

Ni ranije to nije bilo savršeno bezazleno i potpuno „vaspitno – obrazovno“, kao što se priča. Od teksta u čitankama, narodnih poslovica do pesmicakoje su se učile...

Neke stvari naučene u periodu odrastanja, ostaju zauvek urezane u ličnost osobe. Sada, ne zadrže se ni dovoljno dugo u medijima, da bih iskoristila za ovaj tekst. Ideje koje sam imala  bili su neko vreme tu, ali su nestali pred naletom novih sadržaja. Tako sam u prethodnom periodu pročitala sledeće vesti:

-       lutke sa likovima članica benda „Pussycat dolls“ povučene iz prodaje, zbog toga što su „suviše sexy“; pitam se samo čime se igraju današnja deca, kakve su sve igračke kojima se raduju...

-       videla sam na društvenoj mreži "Facebook" animaciju pesmice iz bukvara sa tekstom „Pera se puca pajdom“ (parafraziram) uz sličicu muškog deteta koji uz gumom vezanu nadlakticu usmerava špric sa iglom prema ruci (neko se neslano šali?!?!?!);

 

-       svi sadržaji sa starosnim ograničenjem za gledanje određenih sadržaja na televiziji. Kad malo bolje razmislim, koliko roditelji zaista puštaju decu bez nadzora da gledaju televiziju ili otvaraju stranice na internetu.

Ceniti sve ono što su nama roditelji i društvo pružili kako bi se obrazovali i odrasli sa ciljem da prepoznamo prave vrednosti, jeste jedino što ostaje. Danas, nisam sigurna da li smo spremni za tu odgovornost, a mediji nam nimalo ne pomažu.

            Jedino čega mogu da se setim je pesma iz jednog od Diznijevih crtanih filmova, ekranizacija „Knjige o džungli“.