Profesionalna orijentacija: O izborima koje sam pravila po pitanju profesije

U poslednjem periodu čitam sve više tekstova o profesionalnoj orijentaciji, profesijama koje su odabrale osobe čije blogove pratim redovno. Za sve je povod projekat „Profesionalna orijentacija u Srbiji“ koji sprovode Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta.

Prvo sam pročitala tekst Miloša Petrovića,kada sam i prvi put saznala nešto više o samom projektu. O dvoumljenju i predomišljanju, o promeni struke  i pronalaženju sebe u toku tog puta... nije moja struka i nije mi bio privlačan tekst zbog toga, ali je postojala pozitivna reakcija na odustajanje, zarad rada u oblasti koju autor teksta "Kako doneti ispravnu odluku o budućem zanimanju" smatra prikladnijom.

            Potom sam pročitala jedan od prvih blog postova Tatjane Vehovec, koja pod imenom Mooshema piše različite korisne stvari i čije savete slušam... Inspirisana istom temom, napisala je text o shvatanju profesije glumice, (ne)snalaženju u istoj ili spremnosti osobe da uspe i savlada sve prepreke koje se nađu ispred nje ili njega, bez obzira na to koje je zvanje i zanimanje. Žena koja je toliko toga, a u svemu uspešna. Topla preporuka za čitanje teksta.

            Konačno, današnji dan sam počela čitanjem bloga drugarice Une Zabunov, koja na svojoj web stranici piše o stvarima koje svi podrazumevaju, ali niko ih nije stavio na papir, ili u maniru elektronskih kanala komunikacije, na "ekrane računara"... "Kultura poslovanja" je dobra stvar, korisna svima koji se mogu poistovetiti sa traganjima jedne mlade osobe, velikog profesionalizma i ljubavi prema poslu koji radi. Subjektivna sam jer Unu poznajem i lično, ali zaista mogu odgovorno da tvrdim da su svi dosadašnji tekstovi bili kvalitetni i pružali korisne informacije.

             I tako, nakon što sam napravila neplanirano dugačak uvod u ono što želim napisati, ostaje mi samo da počnem sa razradom zamisli na ovu temu. Izbore koje sam pravila u profesionalnom smislu, donosila sam uglavnom sama, uz najširu podršku okruženja, porodice i prijatelja. Koliko god čudno izgledalo, bila sam na savetovanju kod psihologa u osnovnoj školi pred "malu maturu" koji mi je tada rekao nekoliko važnih stvari, a koje su se vremenom pokazale kao tačne. Tada mi je rečeno "nisi za sitne, precizne poslove, kao što su zlatari i sajdžije, već za socijalni sektor, društvene nauke, da radiš sa ljudima". Majka je na sve to zamolila da ne upišem dve škole: medicinsku (pošto je sama bila medicinska sestra, sa duplim smenama, noćnim dežurstvima, posledicama rada na Infektivnoj klinici i svemu drugom što je itekako uticalo na nas kao porodicu) i gimnaziju (njeno obrazloženje je bilo da posle gimnazije neminovno moram upisati fakultet, a pitanje je da li ću želeti tako nešto). Poslušala sam roditelje. Prilikom upisa u srednju ekonomsku školu "Svetozar Miletić",moj prvi izbor je bilo zvanje "ekonomski tehničar". Zbog loše pripreme i loše urađenih testova iz matematike, upisala sam "kulinarski tehničar", treći po redu prilikom izbora. Na opšte oduševljenje oca (kuva u porodici, zainteresovan za gastronomiju) i babe koja je godinama radila kao šefica kuhinje u odmaralištu na Alpima (Insbruck, Tirol), morala sam krenuti na časove. Ispostavilo se da je 80% odeljenja bilo u sličnoj situaciji, ekonomski , finansijski i carinski "wannabe" tehničari, koji su iz osnovnih škola doneli dobre ocene i radnu naviku, ali nisu imali dovoljno bodova da upadnu na željeni smer. Sa takvom situacijom u odeljenju, do kraja školovanja smo imali natprosečno visok prosek ocena i dobre radne navike (stručna praksa po restoranima u Novom Sadu), honorarni poslovi (rođendani, svadbe, krštenja, radni vikendi) i ferijalne prakse u odmaralištima na crnogorskoj obali. Svi smo izašli kao pobednici iz ove situacije, profesor koji je bio razredni starešina je nakon završetka rekao "uvek ćete imati varjaču u ruci" u smislu isplativog zanata, što i danas ponavljam sebi. Moji roditelji nisu znali kako sam završila srednju školu, kada sam odgovarala i kako sam imala tako visoke ocene. Bila je stvar aktivnosti na časovima, naučila sam sebe u toku školovanja da zavolim to što imam ispred sebe i budem među najboljima.  Pred kraj školovanja sam razvila simpatije prema profesorici sociologije, odnosno filozofije, koja je jedan period čak bila i v.d. razrednog starešine. Sve nekonvencionalne metodičke i pedagoške tehnike, količina znanja koju je unela u moju glavu i informacija koje su poslužile u cilju opšte kulture, bile su presudne da sama donesem odluku o tome koji ću fakultet upisati. Roditelje sam ovaj put isključila iz uticaja na donošenje odluke, ovaj put sa njima razgovarala u maniru "znam da se neću obogatiti od sociologije, ali ću bar učiti i raditi ono što volim", a njihov odgovor je bio "ti znaš najbolje".

            Sa svojom budućom mentorkom sam razgovarala u povratku sa proslave maturske večeri, pred zoru, u autobusu na putu iz Kule za Novi Sad. Bilo nas je tri i sve smo ušle u vrh spiska, upisavši tako studije Filozofskog fakulteta, Odseka za sociologiju o trošku države. 

Vreme studija nije bilo nimalo lako, radna navika koju sam imala, poljuljana je količinom ozbiljnosti materije kojom se bavim, kvantitetom i kvalitetom znanja kojim treba da raspolažem. Bezbroj puta sam požalila što nisam izabrala nešto konkretnije, produktivnije, isplativije, ali nisam posustajala. Pred kraj studija sam imala taj "sociološki okvir" koji je po mišljenju mojih profesora bio presudan u bavljenju tom navikom. Pri tom, kao što je Una u svojim tekstovima pisala, studije su nosile neminovnost aktiviranja u društvenom sektoru, uključivanja u nevladine organizacije i širenje spektra tema koje me zanimaju. Posle treće godine studija više ništa nije bilo isto. Morala sam biti aktivna, znatiželjna, raditi na sebi i učiti sve potrebno za što profesionalnije bavljenje strukom. Svakodnevnim učenjem i koncentracijom na polaganje ispita, studije sam završila u roku sa univerzitetski visokim prosekom, što je rezultiralo time da se moj studentski kredit prevede u status stipendije i oslobodi me vraćanja rata koje sam primala u toku školovanja.

            Trenutno ne radim posao za koji sam se školovala, radim vrlo slično, ali ne isto. Bavim se više upravnim pravom nego sociologijom, ali su studije i sve što one nose, bile dobar temelj za moje lično usavršavanje i negu zdravog apetita za novim znanjima.

            Stručna pomoć mladima u donošenju odluka koje važe ceo život je više nego potrebna, jer nemaju svi jasno određen cilj niti mogu razmišljati toliko dugoročno. Razloga koji mogu uticati na izbor je mnogo, ali je ipak najvažnije biti iskren(a) prema sebi i doneti odluku uz najveću podršku okruženja.