"Ja te p(j)esmom zovem..."

            Moram priznati da muzika u velikoj meri određuje moju svakodnevicu. Ne u smislu karijere ili talenta, nego onu „običnu“ rutinu u svakodnevnom životu, kada:

-         prvu pesmu koju čuješ u toku dana, ne možeš posle da izbaciš iz glave

-         na određenu pesmu se nasmeješ i setiš svih onih lepih momenata koji te vezuju uz određenu numeru

-    suzbiješ negativnu emociju i sakriješ suze u sebi kada te dotakne pesma koja asocira na tužne uspomene

-         kada imaš onu pesmu koja je neko vreme na „repeat“ na plejeru, ili pojačavaš radio kad prepoznaš prve taktove.

Tako pesma određuje moj život. Ne umem da pevam, pevušim u sebi, za sebe, iza zavese u kupatilu i dok peglam ili obavljam druge kućne poslove. Ali bez muzike ne bih mogla, slušam je od kako otvorim oči, svirucka tokom radnog vremena i radnog dana, u slobodno vreme, uz muziku se uspavljujem...

Da li zbog karaktera ili stalnog inata, smatram se dovoljno svestranom i muzički potkrepljenom osobom. Pamtim najsitnije detalje, te mogu da povežem numeru sa određenim filmom, prepoznam numeru koja se koristi u reklami i „slonovski“ pamtim ime pesme, ko je izvodi, da li je prepevana...

Kad su izvođači u pitanju, tu je priča drugačija. Uglavnom englesko govorno područje (Loreen je Šveđanka, ali je „Euphoria“ pobednička pesma Evrovizije, te je takvu znam, pamtim i volim, kao i pobednica takmičenja Eurosong 2010. godine, Nemica Lena i njena pesma „Satellite“).

Kao dete odraslo u periodu tranzicije devedesetih godina u Srbiji, neminovno sam morala znati sve novokomponovane hitove, što kvazi popa koji je gajen ovde, što turbo folka, koji je na moje iznenađenje još uvek popularan, doduše više u zemljama bivših Jugoslovenskih zemalja, ali popularan.  Znam, ali ne volim. I dalje pamtim naslove i tekstove pesama, jer ih smatram elementom opšte kulture, trebaš znati i ono što ti se ne sviđa.

Ne stidim se emocija koje izazivaju klasici narodne muzike pod kojima podrazumevam autore i pevače/pevačice čije pesme traju duže nego što ja živim. Odvela sam drugaricu na koncert „slavuja iz Mrčajevaca“, iznenadivši se koliko (još) mlađih osoba ide na isti koncert, zna reči pesama, čak bolje i od nas starijih?! Trajanje opravdava kvalitet, jedino objašnjenje koje imam.

Sa druge strane, kao „žrtva globalizacije“, naivna ja, odavno sam muzički ukus izgradila tako da mi najviše prijaju moćni glasovi američkih diva koje pevaju RnB, soul, pop muziku i sve one letnje hitiće koji se plasiraju na muzičkim tv kanalima i radio stanicama, pa kad slušaocima/slušateljkama dosadi originalna verzija, dobijemo isprani remix, kojim pesma doživljava preporod na dodatni vremenski period. Izuzetno volim blues i jazz, soundtrack muziku iz filmova i dobre instrumentale koji vode u neki drugi svet...

Pod opravdanjem da su pesme „(auto)biografske“, nalaze se načini da se publika identifikuje u njima, prihvati poruku koje ove pesme šalju i obeleže živote miliona koji čekaju/slušaju/kupuju albume ili karte za koncerte.

Raduje me što posle dužeg vremena vidim da nisam u manjini, iako je opet kvalitet muzike koju preferiram, dokaz sam po sebi. Izbor pesama za takmičenje muzičkih talenata, pokazalo je da se neguje kvalitetan muzički ukus, kao i da imamo mlade osobe koje ovu muziku slušaju i umeju da interpretiraju.

Samoanaliza muzičkog ukusa i ponude je bila cilj sam po sebi, ništa drugo nisam očekivala od ovog teksta.

Za sam kraj, preporučujem preslušavanje numera, jer je ovo možda početak tih dugovečnih karijera...