Pronatalitetna politika države Srbije

            Ovih dana posebno obraćam pažnju na naslove i tekstove u dnevnoj štampi koja se bavi brojem neoženjenih i neudatih, brojem sklopljenih i razvedenih brakova, brojem parova koji su se odlučili na vantelesnu oplodnju.

            Sve mere koje se preduzimaju da se natalitet stanovništva Srbije popravi, u uslovima koji su danas prisutni, više mi deluju kao horor priča i divlji zapad, nego neka „pronatalitetna politika“ u smislu planiranih dugoročnih mehanizama koji će olakšati donošenje odluke o sklapanju braka i/ili planiranju porodice.

        Vratimo se dva koraka unazad. U kojim uslovima mlada osoba može da planira sklapanje braka i/ili porodicu u Srbiji?!

-     - u zemlji u kojoj je 1,3 miliona funkcionalno nepismenih?

-     - u zemlji u kojoj je skoro 23% nezaposlenih?

-    - u zemlji u kojoj potrošačka korpa vredi jednu i po prosečnu mesečnu platu? (stavljam i ovaj odnos pod znak pitanja, pošto su realna mesečna primanja daleko ispod „proseka“)

Samostalnost

            Po završetku fakulteta, u zavisnosti od dužine studiranja, proseka ocene, traženosti stručne spreme i drugih uslova (ponavljam, pišemo šta bi se desilo u drugim uslovima, koji se pretpostavljaju svugde, osim u Srbiji) mlada osoba pronađe zaposlenje.

U Srbiji, čak i kad se to desi, jedan zaposleni izdržava petoro.  Usudi se na korak osamostaljivanja, iako sve statistike govore da naši „mladi“ u proseku žive u roditeljskom domu do četrdesete godine života. Svaka čast hrabrima.

Uz pretpostavku da mesečna zarada pokriva troškove života, kiriju, račune, hranu, garderobu, eventualno troškove prevoza, često ostane vrlo malo za sve ono što se u poslednje vreme počelo smatrati luksuzom. Ne ulazim u pitanje urušavanja vrednosnog sistema i pomerena pravila o kulturnom i društvenom životu, odlasku u pozorište i bioskop, čitanju knjiga ili slušanju kvalitetne muzike. O tome može poseban tekst da se piše. Uz odricanja od svega što bi se moglo nazvati „kvalitetom života“ i ispunjavanjem slobodnog vremena, veći deo istog se popunjava na relaciji posao – kuća.

Brak

Ista država koja sad pokušava da pronađe stimulanse na odlučivanje o stupanju u brak i planiranje porodice, za svaki postupak obeshrabri one koji se usuđuju to da urade, administrativnim taksama, proceduralnim postupcima i dobrim starim „FT1P“ (fali ti jedan papir).

Neki od tekstova koje sam pročitala:

-          Porez na neudate i neoženjene?! To što oni koji ne žele da sklope brak i uđu u zajednicu muškarca i žene, kako ih vide zakoni, moraju da „uplate novac u fond za obnavljanje stanovništva „Dečiji dinar““. Čak i da je zaista pogrešno protumačena namera osnivanja fonda kojim bi se pomoglo nerazvijenim opštinama sa niskim prirodnim priraštajem, da li je ovo zaista način?!

            Trend sve većeg broja razvoda brakova porastao je u poslednjih deset godina za 11%. Svaka druga osoba je neudata, odnosno neoženjena, a najviše vanbračnih supružnika ima u periodu oko četrdesete godine života, od 38. godine za žene, do 42. godine života za muškarce. Medijiprenose i rezultate popisa stanovništva iz 2011. godine, koji pokazuju da su se neka nepisana pravila menjaju, a starosne granice pomeraju.

Roditeljstvo

            Izvinjavam se na cinizmu, ali ohrabrujući naslov „Svaka četvrta Srpkinja nije majka“ kod mene postavlja niz pitanja na koja nisam još čula zadovoljavajuć odgovor. Ponovo se na osnovu analize popisa stanovništva  ukazuje na poražavajuće podatke koji inače vode ozbiljnim, dugoročnim merama pronatalitetne politike, eventualno poboljšanje uslova, olakšice prilikom planiranja i osnivanja porodice.  

            Poslodavcu ovo znači da u slučaju rizične trudnoće gubi zaposlenu na određeni period, uz godinu dana porodiljskog odsustva, u uslovima povećanog obima posla, angažovanje drugog zaposlenog na određeno vreme i duplu uplatu na ime poreza i doprinosa za isto radno mesto. Pri tom, porodilja je „izgubila“ godinu dana mogućnosti da napreduje i bude u toku sa procesima rada, najopštije rečeno. U slučaju druge i svake naredne trudnoće, taj vremenski period se udvostručuje, utrostručuje...

            Trudnici se u vreme održavanja trudnoće isplaćuje 65% naknade od zarade, a razlika se isplaćuje ukoliko lokalna samouprava ima donetu Odluku i raspolaže sredstvima u budžetu. Evo kako to rešava Novi Sad.

Dnevnik:

            Novosadska televizija:

“Značajno je povećan broj trudnica kojima grad Novi Sad, prema odluci od oktobra 2011-te godine, isplaćuje pomoć u visini razlike između iznosa zarade i sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja do punog iznosa plate kada nisu na bolovanju. Od oktobra 2011-te godine do sada za zaposlene trudnice je isplaćeno nešto više od 55 miliona dinara. Sa 124 trudnice koje su bile na prvom spisku broj se povećavao i prema poslednjim podacima Fonda za penzijsko, invalidsko I zdravstveno osiguranje trenutno ovu vrstu nadoknade prima 434 buduće majke. U želji da se pomogne trudnicama i porodicama i da se podstakne natalitet grad Novi Sad nastaviće da izdvaja sredstva iz budžeta za podršku porodici i deci.”

Zaštita porodice

Poznato je da Zakon o radu u Srbiji ima odredbe koje predstavljaju najviši nivo socijaldemokratskih vrednosti u zaštiti majke, deteta i porodice, članovima koji se odnose na porodiljsko odsustvo, odnosno odsustvo radi nege deteta, koje važi kako za majku tako i za oca. Ispred zagrade ponovo moramo staviti da se radi o Srbiji. Primena tog zakona i kontekst  su potpuno druga priča. Porodični zakon takođe vrlo iscprno otvara pitanja braka i zaštite dece, što bi predstavljalo sjajan preduslov za planiranje porodice.

            Onda se dese slučajevi nepoštovanja zakona, kršenja u delu koji se odnosi na zapošljavanje žena, uslovljavanje time da se ne planira rađanje u narednih tri do pet godina, ili u najgorem slučaju – otpuštanje žena koje su zatrudnele u toku radnog odnosa. Ovo se negde tumači kao „nelojalnost firmi?!“ Dva osnovna razloga za pritužbe na poslodavce koje podnose trudnice ili majke koje su to skoro postale:

-          raskid ugovora sa trudnicom, zaposlenom na određeno vreme, nakon isteka perioda predviđenog ugovorom,

-          rasproređivanje majki na niža ili različita radna mesta nakon povratka sa održavanja trudnoće, odnosno porodiljskog odsustva.

            Sve je više izvora koji ukazuju da je podrška države samo deklarativna.

            I kada se izračuna vreme uloženo u sve prethodno navedeno, sve prepreke i dokumentaciju koji usporavaju proces i planove u osamostaljenju, planiranju porodice i učešću u onome što se zove „prirodni priraštaj“, malo je toga što ohrabruje i olakšava sve postupke.

            Jedino pitanje koje postavljam je: kako?