#MojeDojkeSuOK ili kako otići na preventivni pregled dojke kad nije "nedelja borbe protiv raka dojke"

Svi događaji i učesnici/učesnice u njima su stvarni, imena se ne pominju, ali su vrlo dobro poznata. Ovaj tekst je rekonstrukcija događaja, uz tvitove koje sam pisala u afektu. Ceo događaj je zapravo bila studija slučaja, testiranje brzine i efikasnosti državnih službi u prevenciji raka dojke.

            Ovo je treći put da zakazujem ultrazvuk dojki, redovnu kontrolu koju sam počela 2011. godine, kao deo sistematskog pregleda, jer sam – oprezna, vodim računa o zdravlju i razbijam neke stereotipije o učestalosti odlaska kod lekara. Izgleda da sam zaboravila koliko je to zapravo borba protiv vetrenjača.

            Prvi korak je bio odlazak kod izabranog ginekologa, kako bih uopšte dobila uput za pregled. Poučena prethodnim iskustvom, nazovem ordinaciju i proverim da li moram kod doktora, ili mogu i na šalteru da dobijem isti. U telefonskom razgovoru dobijem odgovor: „Svratite, pa ćemo videti“. Spakujem se i odem u 11h, vidim priličnu gužvu u ordinaciji i shvatim da se to neće desiti... Sestra mi potvrdi rečenicom „Ako vam nije hitno, dođite ujutro, doktor treba da primi još deset žena, ne znam da li će stići sve do kraja radnog vremena...“

13. januar 2014.

14. januar 2014.

15. januar 2014.

31. januar 2014., prvi sat pozivanja Klinike za radiologiju

31. januar 2014., treći sat pozivanja Klinike za radiologiju

31. januar 2014., zakazan ultrazvučni pregled dojki

            Sutradan, 7 i 10, dvomesečno dete ostavljeno ocu, izdojena količina mleka potrebna za sledeći obrok, uzet duboki uzdah i stajem u red. U razgovoru sa istom medicinskom sestrom, kažem da je prva kontrola posle porođaja, da sam bila juče i da mi samo treba uput. Ništa od onoga „svratite, pa ćemo videti“, već „sačekajte, reći ću doktoru da vas primi što pre ako dojite...“.

            Kratki susret sa doktorom, sat vremena kasnije, dobila uput uz komentar „Šta će vam UZ, pa vi treba da imate nešto u dojkama, kad dojite...“ Ovaj odgovor vrca od stručnosti. Nije ni želeo da pregleda ručno, da proveri ostale podatke, ništa?!

            Prva prepreka prevaziđena, uput nabavljen, nisam platila participaciju jer su porodilje oslobođene do detetove prve godine starosti.

            Ohrabrena, pokušala odmah da zakažem. Usledio je hladan tuš, jer je glas sa druge strane žice izgovorio „Zakazivanje ultrazvuka 31. januara“. Dobro, čekaću. Nije kao da mi se žuri.

            31. januara sa pozivanjem Klinike za radiologiju sam počela u 8 sati ujutro. Za vreme hranjenja deteta, posle toga, nekoliko poziva je obavio i suprug, ali neuspešno.

            Nastavila sam pozivanje istog broja telefona prilikom odlaska na sastanak u grad – opet ništa. U međuvremenu se prilikom pozivanja oglašavao automat sa porukom „Birate nepostojeći broj“ i „šestocifreni pozvani broj je promenjen u sedmocifreni. Na broj dodajte...“, a samo sam okretala „redial“ prilikom pozivanja. Isti broj, puno poziva, različit ishod.

            U povratku iz grada, pokušam ponovo. Sad sam više tvrdoglava, nego što iskreno verujem da ću dobiti vezu. Sačekala sam celo prepodne slušajući zvuk zauzete linije, misleći kako se sa druge strane zakazuju pregledi i da će februar prilično brzo ostati bez slobodnog termina za ultrazvuk.

            Oko 14 časova dobijem vezu. „Htela bih da zakažem ultrazvuk.“ – „Čega?“, odgovorim „Dojki“. Dobijem novo pitanje „Jao gospođo, pa mi smo to zakazivali prepodne, što niste zvali ranije?“. U meni kipi! „Zovem celo prepodne, ovo je treća godina da radim ultrazvučni pregled i prvi put mi treba pet sati da zakažem pregled!“.

            Čujem da osoba sa kojom razgovaram pita koleginicu u pozadini „Da li ima još slobodnih termina za ultrazvuk dojki, gospođa tvrdi da treću godinu radi pregled i da je sad prvi put uspela da dobije vezu...“

            Glas u pozadini se smeje i govori „Poruči da je najveći baksuz...“ Molim?!

-       „Jeste čuli gospođo, vi ste najveći baksuz ako je stvarno tako da ste tek sad uspeli da dobijete vezu...“

            Moj bes je naglo splasnuo, jer je cilj postignut, zakazala sam termin i završila prilično mučan posao, a njihova nagrada je što se svakog meseca jedan ceo dan bave raznim pacijentima i pacijentkinjama koji testiraju njihove živce. Volela bih malo više profesionalizma, ali svakom svoj teret.

U glavi imam nekoliko pitanja:

-       Kako bih sve postigla da radim? Dva odlaska u Dom zdravlja kod izabranog ginekologa, pet sati neuspešnog pozivanja jednog telefonskog broja i tempiranje pregleda koji bi neminovno tražio slobodan dan, dan od godišnjeg odmora ili otvaranje bolovanja, pošto je zakazan u toku radnog vremena?

-       Da li ću imati svu dokumentaciju ili će biti potreban još neki papir kako bih obavila taj pregled?

-       Šta u slučaju potrebe za nekom intervencijom? Ovo je tek jedan od koraka na putu do toga, sa izveštajem specijaliste je potrebno proći još jedan začarani krug čekanja i prijema u ordinaciji izabranog ginekologa...

-       Jasno mi je da visina primanja i kašnjenje plata nisu posebno stimulativni, ali raditi bar minimum svog posla i truditi se toliko da pacijenti ne čekaju?

-        Na ginekologiji u Domu zdravlja se ne zakazuju pregledi, ali nikad ne dođeš na red ili bar ne iz prvog puta.

-       Ultrazvučni pregled se ne zakazuje preko nekog tamo call centra, već ima direktnu liniju, ali ni to nije najbolji način.  Poslednjeg dana u tekućem mesecu se zakazuju termini za ceo naredni mesec?! Stvarno?! To je najbolje rešenje?! Žalosno...

-       Čemu obavezno zdravstveno osiguranje, polemike oko Zakona o zdravstvenom osiguranju trudnica, porodilja i dece, ako ustanove zdravstvene zaštite ne pružaju osnovne uslove za redovne godišnje preglede?!

           

            Kraj priče može biti različit, na toliko načina. Nekoliko puta u toku ovog perioda (ravno mesec i po ili 44 dana) sam poželela da odustanem i zakažem termin na privatnoj poliklinici. Verovatno bih dobila zakazan termin istog dana, uz cenu koja bi mogla detetu da kupi novo veliko pakovanje jednokratnih pelena. Nisam, jer želim da verujem, kako je ostala mrvica profesionalizma među zaposlenima u državnim zdravstvenim ustanovama, a ja mogu da koristim svoja zakonom zagarantovana prava, kao mlada majka na porodiljskom odsustvu.

            Drugi način čekanja i odugovlačenja sa pregledima može imati epilog kao što je bilo Alex Saši Kiveli, opisanim u teksu „Moje dojke Nisu ok, a tvoje???“

            Na kraju, mislim da će oni koji ponude rešenje i krenu u rešavanje pitanja zakazivanja i obavljanja pregleda, odnosno ubrzavanja PROCEDURA koje troše vreme i nerve svih građana i građanki Srbije, osvojiti najveći broj glasova.

            „Bolje sprečiti nego lečiti“ – o kako ova izreka zvuči nemoguće!