O zaštiti i očuvanju ljudskih prava ili „kad na vrbi rodi grožđe“

December 10, 2014

O zaštiti i očuvanju ljudskih prava ili „kad na vrbi rodi grožđe“

Kada su predstavnice i predstavnici zemalja članica Ujedinjenih nacija usvajali Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima 1948. godine u palati Šalot u Parizu, sigurno nisu ni očekivali stanje do kog je danas došlo. By the way, od 48 zemalja, 40 je glasalo za, 8 je bilo uzdržano, a tadašnja Jugoslavija jedna od njih!

Pokušavam pronaći primere za prava koja su narušena, a garantovana su dokumentima o zaštiti i očuvanju ljudskih prava kroz decenije.

Sačinjen od preambule i trideset članova, tekst Deklaracije je bio reakcija na užase koje je u prošlosti izazvala nacistička Nemačka. Nema obavezujući karakter i nije deo međunarodnog prava, ali stvara moralni pritisak u diplomatskim krugovima, s obzirom da je osnovni cilj da vlade zemalja članica Ujedinjenih nacija koje su ratifikovale Deklaraciju istu poštuju, budući da je pisana na tradiciji civilnog društva. Uostalom, 10. decembar se obeležava svake godine kao Dan ljudskih prava, gde se ukazuje na trenutno stanje i/ili ugroženost ljudskih prava u svim delovima sveta, otuda i toliki značaj ove Deklaracije.

A onda surova realnost, košenje stvarnosti sa zamišljenim, budući da poštovanje prava prema Deklaraciji više deluje kao utopija u zemljama regiona.

Član 2.: Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti. Dalje, neće se praviti nikakva razlika na osnovu političkog, pravnog ili međunarodnog statusa zemlje ili teritorije kojoj neko lice pripada, bilo da je ona nezavisna, pod starateljstvom,

nesamoupravna, ili da joj je suverenost na ma koji drugi način ograničena.[1]

„Ministar Arsen Bauk obustavio je primjenu članka 22. statutarne odluke o izmjenama i dopunama Statuta Grada Vukovara, kojim je područje Grada Vukovara bilo izuzeto od primjene Zakona o uporabi jezika i pisma nacionalnih manjina i to na zahtjev Vijeća srpske nacionalne manjine Grada Vukovara!“[2]

Ova odluka je izazvala revolt i proteste u Vukovaru i drugim gradovima Hrvatske, rezultirala lupanjem tabli na institucijama lokalne samouprave grada Vukovara, koje su imale ćirilično pismo na sebi, čak dovela do inicijativanje za referendum o izbacivanju ćirilice iz službene upotrebe, skupljanje potpisa po gradovima Hrvatske.[3]

Na sve ovo, predsednik Ivo Josipović je kratko prokomentarisao da taj referendum „neće proći“.

Sličan primer o upotrebi zvaničnog pisma i isključivanju mogućnosti primene jezika nacionalnih zajednica je jednostrana odluka uprave Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća da na displeje gradskih i prigradskih autobusa napišu relacije na kojima voze – ćirilicom. Ne sećam se da sam čula kako je JGSP konsultovao nekog, da su nešto pitani građani i građanke Novog Sada i prigradskih mesta, koji se uostalom voze tim autobusima, da li im to odgovara ili smeta? O ovoj temi sam pisala već u drugom tekstu[4], ne bih se ponavljala niti trošila prostor na bespovratno izgubljene bitke.

Kao jedna od reakcija na dešavanja u Hrvatskoj, stiglo je pismo grupe evropskih poslanika i poslanica, koji su izrazili zabrinutost oko inicijative za referendum, za koji je po navodima Štaba za odbranu Vukovara skupljeno preko 600 000 potpisa. U pismu se navodi da recimo u Švedskoj, lokalna samouprava uvodi finski jezik kao zvanični ako u tom mestu ima više od 8% stanovništva. Za one koji ne znaju, Štab za odbranu Vukovara inicira da se ćirilica uvede tek kad bude 50% stanovništva koje se izjasni da upotrebljava ćirilicu, umesto dosadašnjih 33%. To je izazvalo „zabrinutost zbog statusa nacionalnih manjina u Hrvatskoj i zbog mogućnosti da im se referendumom umanje ustavna prava“.[5]

Ovo se dešavalo paralelno sa kampanjom oko bojkota referenduma koji je održan 3. decembra. Svi koji su na društvenim mrežama (dakle, veliki broj) je primetilo uokvireni natpis „protiv“[6]crvene boje na profilima većine koji imaju naloge na društvenim mrežama Facebook i Twitter. Iz solidarnosti, korisnici ovih društvenih mreža u regionu su na svoje profile kačili ovaj natpis ili na dan održavanja referenduma slali poruke podrške. Referendumsko pitanje se odnosilo na definiciju braka kao „životnu zajednicu muškarca i žene“, čime se isključuju svi drugi oblici braka kao zajednice dve osobe.[7]

Posle toga sam pročitala sjajan tekst u drugom broju časopisa „Rollingstone“ za Hrvatsku i region Balkana o genezi braka kod nas.

Rezultati referenduma su pokazali da je preko 56% građana i građanki za definiciju braka kao zajednicu muškarca i žene, a svega 33,51% protiv. Osim razočarenja koje su pojedini političari javno izrazili, komentari nakon održanog referenduma naglašavaju bespotrebno potrošene milione iz državnog budžeta, budući da je o ovom ustavnom pitanju odlučivala manjina (na referendum izašlo 37,91% biračica i birača na 6714 biračkih mesta)[8]. Nije da su baš ugrozili ranije stečena ljudska prava, ali nekako mi ne ide u skladu sa članom 16. Deklaracije o ljudskim pravima:

Član 16.

1. Punoletni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili

veroispovesti, imaju pravo da sklope brak i da zasnuju porodicu. Oni su ravnopravni

prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom njegovog razvoda.

2. Brak se može sklopiti samo uz slobodan i potpun pristanak lica koja stupaju u brak.

3. Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu države i društva.

Posebna grupa prava tiče se žena i posredno, porodice. Zadojena feminizmom i oštro se suprotstavljajući bilo kom obliku diskriminacije žena na profesionalnom i privatnom planu, ostala nema pred „kreativnošću“ tvoraca izmena Zakona o radu i autora/autorki Zakona o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja.

Logo ljudskih prava

Zakon o radu[9], ili njegova poslednja izmena usvojena 2013. godine, između ostalog je trudnicama i porodiljama koje su zaposlene na određeno vreme obezbedila uplatu doprinosa i branila poslodavcima da otpuste porodilju do isteka perioda „radi nege deteta“ koje traje devet meseci nakon isteka porodiljskog odsustva.

A onda u skladu sa populacionom politikom koju sprovodi ova vlast (oprostićete mi na cinizmu, ne mogu da odolim), jedan poslodavac objavi spisak zaposlenih koji to više nisu i među njima se javi ime trudnice dve nedelje pre Nove godine?! Nakon reakcija javnosti, jedino što je inspektorat rada mogao da uradi, jeste da proveri navode i kazni poslodavca... Da li će to prestati ili se nastaviti, zavisi od doslednosti u primeni zakona i sprovođenju sankcija. Druga zaštita za trudnice i porodilje ne postoji.

Član 23.

1. Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravične i zadovoljavajuće

uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti.

2. Svako, bez ikakve razlike, ima pravo na jednaku platu za jednaki rad.

3. Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja će, ako bude potrebno, biti upotpunjena drugim sredstvima socijalne zaštite.

4. Svako ima pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa..

Decenijama unazad, žene su se (iz)borile za skoro jednak status u društvu, dobile priliku da učestvuju u javnom i političkom životu, pronađu balans između karijere i porodičnog života, izađu iz(van) okvira porodice i doprinose svojim radom i zalaganjem u odlučivanju o temama drugačijim od onih koje se odnose isključivo na podizanje i negu dece, brigu o kući, kućnom budžetu...

Tek koju godinu unazad, Srbija je obezbedila zagarantovan procenat žena na listama kandidata za narodne i pokrajinske poslanike, kao i na listama u skupštinama lokalnih samouprava. Ponavljam to sebi kao mantru, tu meru afirmativne akcije koja je pomogla da se izađe iz okvira porodice, da se „čuje“ ženski glas, omogući ukazivanje na neke teme bliže ženama, možda doprinese novom viđenju politike, učešćem žena koje su možda više senzibilisane za neke socijalne teme.. Ali ne, u Srbiji je i ovo, kao i većina drugih stvari rađeno samo forme radi, dobilo svoj iskvaren, čak izopačen oblik u dnevnoj politici...

Najviše reakcija na usvajanje Zakona o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja imala je informacija da će biti formiran registar žena koje su abortirale?!

Naime, član 5. ovog Zakona obavezuje ginekologe koji su izvršili abortus da podatke o ženi koja je isti uradila, proslede Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, zbog finansijskog momenta, u kom žena koja više nije trudna, više ne ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu. RFZO je ovaj postupak opravdao prostim „izbegavanjem zloupotreba“.

Za mene je najviše efekta imao tekst „Abortirale ste! Koja prava vi tražite?“ u kom sa dovoljno drskosti autorka piše ono što mislim. A onda, reakcije i komentari: ne pravi se registar, dostavljanje podataka je stara praksa, imamo bolji sistem zdravstvene zaštite i od zemalja čiji republički fondovi imaju više sredstava...

Da ima imalo istine u tome, ovaj postupak zadire u privatnost žena koje su se možda iz krajnje opravdanih medicinskih razloga odlučile na ovaj korak. Nemam nameru da generalizujem, ali žena kojoj je život ugrožen visoko rizičnom trudnoćom, neće iz razonode želeti najkompleksniji hirurški zahvat pod totalnom anestezijom. Ne znam, čini mi se da se usled neinformisanosti, ovo pitanje tumači prilično olako.[10]

Na jednom mestu sam pročitala status poznanice, parafraziram: „Vidim prave novi registar... kad god su nešto popisivali, nije izašlo na dobro...“

Član 1.

Sva ljudska bića rađaju seslobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.

I na samom kraju, ne mogu da ne mislim na rečenicu koja se nalazi u Ustavu[11]Republike Srbije: „Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati“.

Očigledno može, samo pitajte kreatore i kreatorke pomenutih zakona, nije im bio problem što niži pravni akti moraju biti usklađeni sa Ustavom. Teorija je jedno, a praksa drugo. Ipak – živimo u Srbiji, ovde je sve moguće.