Odgajati snažnu decu...

Odrastajući, odnos sa našim roditeljima nije uvek mogao biti savršen. Samo razlika u temperamentu i uslovi u kojima su rasli oni i mi, dali su prostora nesuglasicama i nerazumevanju. Koliko ste puta izgovorili “Nikada neću biti kao moj otac ili majka” ili tako nešto pomislili, zbog odluka koje su donosili u vaše ime ili vas terali da radite ono što baš i ne bi. Pravdajući to naravno rečenicom “To je za tvoje dobro”, “Razumećeš kad budeš roditelj/budeš imao/imala svoju decu”…

Iako sam izuzetno cenila mišljenje, stavove i postupke svojih roditelja, neke stvari sam shvatila i razumela tek od kako sam postala majka. Što je najgore, mislim da su mogli/trebali biti stroži, bar u nameri da nas zaštite i omoguće samostalnost i emocionalnu snagu/stabilnost.

Mlađa sestra i ja smo po karakterima i interesovanjima bile različite, mene su privlačile književnost i lepe umetnosti (muzika, film, slikarstvo), a ona je više bila sportski tip, sa interesovanjima prema nekoliko sportskih disciplina istovremeno, daleko komunikativnija i društveno aktivna.

Jedina misija koju su naši roditelji dali sebi bila je da nam pruže što više toga što nas zanima, da hrane naša interesovanja i da se ne osetimo uskraćene za bilo koje iskustvo koje nas može graditi kao kompletne ličnosti.

Mala napomena, u to vreme je u zemlji u kojoj sam odrasla i živim bio period sankcija međunarodne zajednice, velikog siromaštva i nemogućnosti da se apetiti dece zadovolje kupovinom materijalnih stvari. Utoliko bolje, dalo je na kreativnosti našim roditeljima, da pronađu načine kojim će odgovoriti na izazove koje su im postavile dve devojčice.

Mene je to kroz život i školovanje vodilo da radim na sebi više i dalje, da se profesionalno usavršavam u oblastima koje me zanimaju i da ne postoji prepreka koju treba preći u zadovoljavanju svojih interesovanja. To je najmanje što  želim svojoj deci.

Od najranijeg uzrasta, deca istražuju. Prostor oko sebe, svoje igračke, svoje telo. Treba negovati tu znatiželju, dozvoliti da se upoznaju sa oblicima, bojama, teksturama. Njihovi apetiti za istraživanjem će rasti, njihova pokretljivost će se uvećavati, od ležanja, preko sedenja i puzanja, do prvih koraka i prve prilike kada dete potrči, a vi više ne možete da ga stignete, bez da i sami potrčite za njim/njom.

Naravno, pod ovim mislim da sve izuzev realnih opasnosti koje mogu vaše dete uplašiti ili povrediti. Postoji nekoliko sjajnih saveta koje je na jednom od mnogobrojnih predavanja izrekao prof. Ranko Rajović, predsednik udruženja MENSA u Srbiji, kreator “Nikola Tesla centar” sistema za učenje. Time se vodim u vaspitanju svog deteta, planiram isto raditi i sa mlađim. Dozvoliti da na svoj način upoznaje svet, gradi samopouzdanje i time dobija na samopoštovanju, pružajuci mogućnost sve vreme da samostalno otkriva novine.

Sve igračke su tu, na raspolaganju (nered dobija potpuno novo značenje kada u kući imate malo dete).

Sva pitanja i dileme se rešavaju kroz razgovor, glasno izgovarajući imena pojmova koja se nađu u ruci ili ispred deteta, pokušavajući da mu se objasni čemu služe.

Dozvoljavam da se zaprlja, samo da bi znao da može i treba da se obriše posle toga, da shvati sta znači flekava majica ili pantalone, mokre patike ili čarape. Osećaj hladnog, toplog, mokrog, shvata kroz igru, bez stresa i straha. I trči, stalno je u pokretu. Zadovoljavajući svoje osnovne potrebe, moj dečak je samostalno naučio šta mu prija ili ne, sa kim sme i može da komunicira, kako prilazi životinjama, odraslima i drugoj deci.

Još jedan od saveta koji bih ponudila je da budete tu za vašu decu. Ali ne samo fizički, da mu se nađete kada nešto treba obuti, obući, izuti, skinuti, pojesti. Da ga stalno motivišete da istražuje dalje, da otkriva stvari koje mu prijaju, da mu ponudite ono do čega bi samostalno došao i kasnije. Pravite senzorne korpe ili table, upoznajte ga sa materijalima, bojama, zvucima, ukusima. Da li mu prija kiselo? Šta je za njega toplo, a šta vruće? Da li više voli umiljate mace ili vesele kuce koji mašu repom? Pružite priliku da ode u prirodu i tamo provodi što više vremena, da u seoskom okruženju vidi uživo domaće životinje, ne da ih upozna u knjigama i na televiziji.

Koliko god teško zvučalo, jer dečija znatiželja nema granice, moramo biti pripremljeni da ponudimo odgovor na svako njihovo pitanje, koliko god suludo zvučalo. Jer je velika istina u onome “Roditelj se ne rađa, roditelj se postaje”. Na putu roditeljstva i sazrevanja naše dece, rastemo i mi kao roditelji, iznova učeći neke stvari, pokušavajući da pronažemo odgovore na sva pitanja koja nam mogu biti postavljena. Neka testiraju našu maštu i kreativnost, pa i odgovori moraju biti takvi, ali druga pitanja očekuju realne odgovore, posebno od polaska u školu. 

Izdvojte vreme da budete tu za vaše pitanje, niko ga drugi neće naučiti životu osim vas, vašeg stila života koji može poslužiti kao model ponašanja na koji se ugleda. Morate se i sami potruditi, saznati i naučiti ponovo stvari za koje ste mislili da ste zaboravili ili ih niste znali, jer vam nisu trebale.

Očekivani rezultati: nemam odgovor na to pitanje. Škola roditeljstva ne prestaje kada naše dete napuni određeni broj godina. Ostatak života imamo da mu se nađemo kao podrška, da budemo tvrđava stabilnosti koja ce potapšati po ramenu i pozdraviti svaku donetu odluku. Naša deca treba da budu vaspitana u okruženju ljubavi i podrške, zadovoljna onim što imaju, što im je pruženo i što su sami stvorili. Svaki uspeh treba nagraditi, jer tako podižemo emocionalno stabilnu decu.

Neuspeh treba tolerisati, ne kažnjavati, jer predstavlja novi izazov koji treba prevazići. Jedino tako, putem pokušaja i greške, dete može testirati svoje logičke sposobnosti i motiv postignuća, koji će mu pomoći da bude takmičarski nastrojen, da ne prihvata “ne” za odgovor i postavlja nove granice u svojim rezultatima.

Lično smatram da deci ništa ne treba uskraćivati, jer može izazvati revolt i sukob u stavovima i ponašanju. Uvek je “zabranjeno voće najslađe”, pa su stvari koje ne možemo da imamo one koje se najviše žele. Ovde mislim na umerenu količinu gledanja televizije i slatkiše u ishrani. Ako je dugo ne jedem, branim sebi zbog toga što ću dobiti na kilaži ili bubuljice po licu, posle takvog perioda sam u stanju sama pojesti tablu čokolade (ne kazem da to i radim, ali bih mogla, vrlo rado).

Čemu se nadam?

Ne očekujem da mi deca budu nešto ultra zahvalna, kako sam uradila neki ekstra posao po pitanju njihovog vaspitanja, ali bih volela da umeju da cene sve sto im je pruženo i da budu otvoreni sa nama o tome šta im se dopada, šta bi voleli, šta ih interesuje. Pomoći će u komunikaciji o njihovom razvoju, njihovoj emocionalnoj stabilnosti, daleko lakšem odrastanju i sazrevanju. A nama će umnogome olakšati posao podizanja dva dečaka, uz bezrezervnu podršku i razumevanje.

Još je Marija Montesori, pedagoškinja italijanskog porekla u kreiranju Montesori sistema vaspitanja, kroz kratke preporuke ukazala na najefikasnije načine vaspitanja samostalne, emocionalno stabilne dece, koja uče kroz odnos okruženja prema njima i njihovog odnosa prema okruženju. Ove preporuke primenjujem u svakodnevnom životu, jer iskreno verujem da sigurno dete uči da veruje drugima, kao i da svoje samopouzdanje gradi pohvalama za postignute rezultate. To su mali uspesi, kao što je savladan poligon na igralištu ili preskočena prepreka na treningu motorike, ali tako ulivamo samopouzdanje, kroz pruženu podršku.

Posebno sam pocela da vodim računa o sopstvenom ponašanju, jer smo mi kao roditelji najbolji primer i uzor za ponašanje. A i korisno je biti pristojan i kulturan, neke stvari se lakše realizuju.

Za sam kraj, osim izjava naših roditelja, čije je značenje došlo do izražaja tek kad smo se i sami našli u toj situaciji, realnost koju živimo određuju i izreke kao što su “deca su ukras sveta” ili “deca su naše najveće blago”. Za one koji su postal roditelji, realno – podizanje deteta se može smatrati doživotnim projektom, koji ne prestaje. Uspeh se ne može meriti u materijalnim rezultatima ili indikatorima merljivosti (rečnikom upravljanja projektima), već uspesima koje je naše dete ostvarilo. Svaka savladana prepreka je i naš, roditeljski uspeh, budući da smo uz mnogo ljubavi i posvećenosti, minus odricanje i žrtva koju smo podneli, sami pomogli da do ovog uspeha dođe. A ništa nije vrednije od toga. Da podižemo i negujemo samostalnu, emocionalno snažnu decu, koja će kroz nas i uz našu pomoć naučiti sve što treba da potpuno samostalno idu kroz život, cene mogućnosti koje su im pružene i zaštite sebe od svih opasnosti koje vrebaju u okruženju.

Nama je, kao roditeljima, to najveća nagrada, jer se zaborave sve neprospavane noći, odlasci kod doktora, sve temperature, zubobolje i urađeni domaći zadaci. Iskreno mislim da je osnovni zadatak svakog roditelja da se nađe svom detetu kada mu zatreba, da nijedan posao i karijera neće doprineti tome da se dete oseća voljeno i željeno. Komunikacija je presudna, između roditelja, ali i roditelja i dece, jer na taj način pokazujemo koliko se cene želje, koliko se pruža mogućnosti i koliko je time detetu poslat signal da njegova ili njena inicijativa znači.