Kako bi izgledali gradovi da ih dizajniraju žene?

Smanjenje zagađenja i izgradnja objekata za sve mogu pomoći da se umanji prednost muškaraca. 

Autorka: Antonia Cundy, 7. oktobar 2020. godine

Kreiranje biciklističke staze duge 400 milja i više od 60 trgova u Njujorku možemo pohvaliti činjenicom da su stvorili novi život u gusto naseljenom gradu. 
Ali za Dženet Sadik - Kan (Jannete Sadik - Khan), kreatorki ovih izmena kao komesarke za transport grada u periodu između 2007. i 2013. godine, sticanje ranog priznanja u profesiji koja je dominantno muška - bilo je teško. 

Krakov, Poljska. Izvor: Unsplash

“Ušla bih u prostoriju i ljudi bi me pitali kad stiže komesar za saobraćaj, jer nisam bila veliki, teški muškarac koji nosi kacigu sa gradilišta”, prisećala bi se gospođa Sadik Kan. “Prošlost je bila veoma, veoma muška”. 
Gospođa Sadik Kan nije sama u svom iskustvu. Prema podacima Svetske banke, žene zauzimaju svega 10% više rangiranih pozicija u vodećim svetskim firmama koje se bave arhitekturom. Urbanim planiranjem dominiraju muškarci i njihovo nasleđe. Svaki grad na svetu je dizajniran i građen rukom muškaraca. 
Kao rezultat toga, “gradovi rade bolje za muškarce nego za žene”, navodi Svetska banka. Kako bi onda veća zastupljenost  žena u oblasti urbanog planiranja promenila gradove na bolje? 

3 prema 1 je odnos muškaraca i žena koji voze bicikl u Njujorku.

“Ukoliko pitate kako bi izgledao grad koji su dizajnirale žene, prva reakcija bi bila: O da, imali bi više rampi za kolica i više toaleta”, kaže Lien Hartli (Liane Hartley), osnivačica “Urbanistas”, globalne mreže koja promoviše žene u kreiranju gradova. “Ali mislim da treba da gledamo veću sliku. Radi se o tome kako se konceptualizuju gradovi na prvom mestu”. 
Konsenzus između žena u sektoru je da urbano planiranje koje vode žene može se obraćati istorijskom seksizmu koji je ugrađen u gradove, kao na primer stvaranjem javnih prostora koja su više gostoprimljiva prema majkama koje doje ili više ženskih toaleta. 
Ali dizajn vođen od strane žena se nada da će ići dalje od ovoga - kreiranjem gradova koji služe svima, nevažno koji je pol u pitanju, starost, posebne potrebe, seksualnost ili pripadnost nacionalnoj zajednici. 
Fren Tonkis (Fran Tonkiss), profesorka urbane i ekonomske sociologije Londonske škole ekonomije, kaže da je zato što žene znaju kako je to kad ste isključene iz procesa planiranja gradova, prilaze urbanom planiranju sa više podrške i više uključenosti. 
“Radi se o kreiranju fizičkog okruženja koji nije dizajniran oko odraslih, radno sposobnih muških subjekata”. 
Gospođa Sadik Kan ističe da je dominacija gradova automobilima primer pristupa koji je usmeren na muškarca. 
“U Njujorku, vozači bicikla su brojčano nadjačali žene u odnosu tri prema jedan”, ona kaže. “Ukoliko žene (ne bi vozile bicikl jer) se ne osećaju bezbedno, postoji verovatno puno razloga koje su pogrešne na ulicama”. Smanjenje zagađenja, kako kaže je ključno za kreiranje više pristupačnih gradova. 
U Barseloni, gradonačelnica Ada Kolau (Ada Colau) uvodi “superblokove” kroz grad, grupe ulica gde su automobili usmereni na puteve na periferiji grada i podzemne garaže, dozvoljavajući centralnim uliama da se pretvore u pešačku zonu i javne površine. 

“Malo smo zaglavili sa određenim tipom gradova koje su pravili muškarce, koji su vozom išli na na posao, a dok su žene ostajale kući.”, kaže Saskija Sasen

Ana Hidalgo (Anne Hidalgo) gradonačelnica Pariza, takođe je energično uvela pešačke i biciklističke rute, kao što gura koncept “grada na 15 minuta”, gde su stambene jedinice, radna mesta, mesta za kupovinu, zabavu, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu na 15 minuta šetnje ili vožnje biciklom. 
Ideja je suprotna nasleđenom trendu razdvajanja biznis sektora od mesta stanovanja i škola, koja prostor za obrazovanje i rad čine značajno razdvojenim i teškim, po rečima Lesli Kern, autorke knjige “Feministički grad: Tražeći prostor u svetu muškaraca”. “Feministička vizija nije tamo gde se žene bave negom, jer im bolje ide, već kako gradove možemo napraviti da posao nege može biti bolje distribuiran”, ona navodi. 
“Malo smo zaglavili sa određenim tipom gradova koje su pravili muškarce, koji su vozom išli na na posao, a dok su žene ostajale kući.”, kaže Saskija Sasen (Saskia Sassen), sociološkinja i ekspertkinja za urbanu teoriju. “Trebaće vremena, ali mali pomaci u određenom pravcu mogu dovesti do promena”. 
Tu su i problemi sa podacima kojim se informiše planiranje. Miriam Gonzales je 2016. godine kreirala GeoChicas u Meksiku, nakon što je otkrila da većina podataka koji se dodaju u mape (što puni mape koje koriste Apple i Google) dolaze od muškaraca - što znači da usluge kao što su bolnice, toaleti, predškolske ustanove, klinike za reproduktivno zdravlje ili sigurne kuće za žrtve porodičnog i partnerskog nasilja se najčešće zanemaruju. 

Izvor: Unsplash

Grupa, sačinjena od preko stotinu saradnika u više od 20 zemalja, osnažuje žene da dodaju informacije za mapiranje i rade na projektima kako bi popravile odnos mapa i urbanog planiranja prema ženama. 

“Problem nije samo u tome ko se bavi ovim poslom, već čiji se glasovi slušaju,” kaže gospođa Kern. 
“Imamo mali broj žena koje su stigle do određenih pozicija, na kojima nisu bile ranije, ali i to je još uvek vrlo malo”, dodaje Saskija Sasen. 
Sasen ostaje optimistična oko pritiska sa pitanjem klimatskih promena i nejednakosti koje mogu rasplamsati stvarne promene u sledećoj generaciji. “Čini mi se da je ovo period promene. Delom zbog pitanja životne sredine, kao i delom zbog toga što postoji veći broj muškaraca koji su sve bliži ženskom načinu razmišljanja”.

Prevod teksta je objavio portal "Politički pregled".