O autonomiji ženskog tela

Od kako je usvojena na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1948. godine, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima garantuje neka “osvojena” ljudska prava. 

Izvor: Pixabay

Član 3.  glasi: “Svako ima pravo na život, slobodu i ličnu sigurnost”. Ako ukucate u pretragu teksta pojam “život”, pojavljuje se na još najmanje pet mesta, ističući privatan život, životni standard, životne okolnosti i uslove, kao i život zajednice koja garantuje ljudska prava. 

Koliko smo daleko stigli, nakon ratifikacija i potvrda međunarodnih akata, pozitivnim pravom nacionalnih skupština? Da li je prilagođavanje evropske regulative u državnom parlamentu samo spisak lepih želja ili dobar start za primenu u nacionalnom zakonodavstvu?
Pitam se, šta misle žrtve femicida kada je u pitanju Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, da li su zadovoljne hitnim merama i primenom multisektorskog pristupa u sprečavanju nasilja u porodici i partnerskim vezama. Ko je sebi zapravo dao za pravo da drugome oduzme život? Da li su ekonomska zavisnost i tradicionalno “slabiji pol” postali vlasništvo svojih partnera, pa mogu uzeti njihovo pravo na “život, slobodu i ličnu sigurnost”. 

Koliko god ružno zvučalo, to bar ima kraj. 

Odlučivanje o pravu na rađanje, izgleda - nema kraja.

Poslednje iskustvo sa praćenjem teme zabrane abortusa, javnost i mediji su pratili u Poljskoj. Poljska ima najrestriktivniji zakon o pravu na abortus, od 1993. godine je bio dozvoljen samo u tri slučaja: kada je trudnoća pretnja po život i zdravlje žene, postojanje verovatnoće deformiteta ili bolesti fetusa; ili kada je trudnoća nastala krivičnim delom kao što su silovanje, incest, pedofilija… U proleće 2016. godine je osnovan zakonodavni odbor građana nazvan “Stop Aborcji” (Stop abortusu) koji je pod patronatom katoličke crkve započeo sa prikupljanjem potpisa za potpunu zabranu abortusa.   U oktobru 2020. godine, odluka Ustavnog suda je proglasila neustavnim prekid trudnoće u slučaju deformiteta fetusa, što ostavlja prostor samo u slučaju silovanja, incesta ili pretnje zdravlju i životu majke - koji predstavljaju oko 2% ukupnog broja prekida trudnoće u Poljskoj. 

Uznemirujuća ironija je ovom odlukom najviše pogodila žene sa invaliditetom. Jedan od zahteva podrazumeva i to da: “Uživajući slobodu u raspolaganju sopstvenim telom, žene moraju imati na raspolaganju pravne okvire da odlučuju o svom telu i životu; kao i mogućnost okruženja koje ih ne stigmatizuje ukoliko se odluče na potez prekida trudnoće. Takvo okruženje podrazumeva čitav spektar zaštite reproduktivnih prava koja su dostupna svima (u tom smislu i finansijski dostupna), kako bi se odluke o sopstvenom zdravlju donosile bez stigmatizacije i straha od iste”. Par nedelja i nekoliko stotina hiljada ljudi na ulicama, ta odluka se nije desila, Poljska je uslovno rečeno “pobedila”, ali to ne garantuje da će Vlada pronaći novi način da ženama ograniči pravo na planiranje porodice i odluku o rađanju. 

Izvor: Unsplash 

Kako izgleda “pronatalitetna politika” u Srbiji? 

Dok se iz kabineta ministarke bez portfelja govori o “merama pronatalitetne politike” koji daju rezultate tek nakon 10 godina, Srpska pravoslavna crkva daje sebi za pravo da određuje šta žene treba da rade. Iako po Ustavu svetovna, Republika Srbija ima jak uticaj Srpske pravoslavne crkve na “stado”, kada je u pitanju propovedanje na temu rađanja. Osuda žena koje su odlučile da ne rađaju ili žele da prekinu neželjenu trudnoću postala je manir više velikodostojnika SPC.

Dovoljno je izazovno planirati trudnoću, a poseban je “izazov” voditi je u doba pandemije izazvane koronavirusom. Ipak, prekid trudnoće je specifično pravo žene koje je ugroženo u uslovima izazvanim posledicama COVID-19, koje bi trebalo da bude zaštićeno u vreme vanrednog stanja. Srbija je jedna od zemalja u kojima je reproduktivna zdravstvena zaštita pogođena pandemijom, koja je intenzivirala dugogodišnje prepreke za pristup ovim zdravstvenim uslugama, posebno pripadnicama marginalizovanih društvenih grupa. 

Dok Ustav Republike Srbije u članu 63., stav 1 propisuje da “svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece”, Porodični zakon na samom početku pominje (u članu 5., stav 1) da “Žena slobodno odlučuje o rađanju”. Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama iz 2005. godine, utvrđuje uslove za prekid ženama starijim od 16 godina. 

O kontracepciji

Hronološki gledano, podaci o korišćenju savremene medicinske kontracepcije u Srbiji variraju i kreću se u rasponu od 18 do 22% žena, prema podacima UNICEF iz 2010. godine, (UNFPA, 2012. godine, Antić et.al. 2013a, Rašević, 2008) govore o procentu nižem od proseka, čak i u najrazvijenijim delovima sveta gde savremenu medicinsku kontracepciju koristi 28% žena. Ova niska stopa upotrebe savremene medicinske kontracepcije u Srbiji, predstavlja rezultat specifičnog modela kontrole rađanja koji je ustanovljen u tadašnjoj Jugoslaviji - sredinom prošlog veka, što o(p)staje do danas. Model kontrole rađanja koji je pomenut, podrazumeva kombinovanje  bihevioralnih metoda (coitus interruptus, metod planiranja plodnih dana) i abortusa - kao rezervne opcije. Interesantnom se smatra to što ovaj model kontrole rađanja formiran u vreme kada je socijalističk država izgradila pravni i institucionalni okvir, koji je parovima ponudio širok spektar različitih mogućnosti, među kojima su i najsavremenije metode kontrole rađanja (Drezgić, 2016). Ove dve “tradicionalne metode kontrole rađanja” što su coitus interruptus i abortus, oni su u Srbiji bili utkani u proces “modernizacije” kontrole rađanja i bračne seksualnosti. 

Prvi put je 1929. omogućen prekid trudnoće, a drugi put (iz drugih razloga) nakon Drugog svetskog rata, 1952. godine. Jugoslavija je 1974. godine postala prva zemlja koja je uvrstila pravo na abortus u Ustav. Ipak, pola veka kasnije, rasprave o abortusu u regionu i dalje traju.  

Autor jednog teksta koji je objavio portal “Politički pregled” napisao je: “Nauka je rekla dovoljno da bismo imali prilično jasnu predstavu o biomedicinskom aspektu abortusa. Ono na čemu treba istrajno i intenzivno raditi jesu edukacija “obične” svesti i socijalno - političke aktivnosti vezane za pravno - formalno regulisanje tog medicinskog zahvata”. 

Dakle, poruka je - ne treba spuštati gard, niti misliti kako je atak na telo žene prestao. Sve dok uzmemo dah da nastavimo naše borbe, druga strana uzima zamah i napada svim sredstvima. Naša je misija da neprestano podsećamo koliko je važna autonomija ženskog tela. 

Tekst "O autonomiji ženskog tela" je objavljen 29.12.2020. godine na internet stranici Novosadske ženske inicijative, u okviru projekta koji je podržala Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji.